ОДБИТИ ТАКАВ ”ПОКЛОН”
Сви се можемо наћи на мети или бити део вербалног насиља. Најчешће примере сусрећемо свакодневно, псовке, оговарања, коментаре на рачун изгледа, тежине карактеристичних покрета…
Како је вербално насиље постало наша свакодневица, истраживали су и ученици Медицинске школе у Чачку. Своја запажања средњошколци су предочили на трибини, заједно са својом професорком Наташом Васиљевић.
– Желели смо да се суочимо са вербалним насиљем, да постанемо свесни какве менталне слике у нама изазивају тешке речи, да преиспитамо себе и тако освешћени успоставимо контролу и пронађемо одговор у тим ситуацијама. Примери које су ученици су наводили су типични, разматрали су и механизме реаговања због исмевања, ругања, омаловажавања… – навела је Наташа Васиљевић, професорка филозофије и медицинске етике.
Све те примере вербалног насиља на које свакодневно наилазимо, ученици су и научно објаснили. Осим видео представљања, слушаоцима су на трибини поделили беџеве са натписом: “Не прљај језик!” Припремили су паное и флајере који приказују најучесталије примере вербалног насиља.
Средњошколци и професори нам дају решење зашто не би требало реаговати на вербално насиље. Најбољи пример истакла је Наташа Васиљевић у причи о два монаха:
– Међу монасима је владало уверење да најстаријег, који је живео у једном удаљеном манастиру, никако не могу да увреде. Један млади монах се нашао одважан и покушао је да искуша старца. Неколико дана је проводио са њим и упућивао му најпогрдније речи. Старији човек није реаговао. Када више није могао да издржи, млађи монах га је упитао: ”Данима ти свашта говорим, како то да ти не реагујеш“. Старац га је упитао: ”Коме припада поклон који си хтео некоме да даш и тај човек одбије да га прими?” Овај је одговорио: ”Мени”. ”Коме онда припадају и тешке речи које нисам хтео да прихватим”, питао је старији монах.
Таква је била и порука средњошколаца, да злу не одговарамо злом. У супротном, сви смо саучесници.
СОКРАТОВО СИТО
Још један пример зашто не би требало одговарати на вербално насиље уочљив је и у причи “Сократово сито”.
Једног дана Сократ је срео познаника који је хтео да му исприча гласину о Диогену.
Познаник: “Знаш ли шта се прича о Диогену?”
Сократ: ”Да ли је истина то што хоћеш да ми кажеш“?
Познаник: “Нисам сигуран”.
Сократ: “Има ли нешто добро у тој причи?”
Познаник: “Напротив!”
Сократ: ”Како та прича може мени да користи?”
Познаник: “Не знам”.
Сократ: “Немој да ми говориш ако не знаш да је то истина, нема ништа добро у себи и није косрисно!”
