Društvo

ТРАЈНО ОБЕЛЕЖЈЕ НА РОДНОЈ КУЋИ ДУШАНКЕ ПАУНОВИЋ У ВИЉУШИ

Спомен-плоча откривена је на 33. годишњицу њене смрти. Настарадала је 5. јула 1992. у близини Братунца – истог дана, када и њен супруг Чедомир…

Бране Дробњак и Рајко Калезић, Савез ратних ветерана МО

Колико је било и жена чија су херојска и морална дела у ратним сукобима деведесетих на просторима бивше Југославије завредела да остану сачувана од заборава? Засигурно, безброј. Једна од њих, Душанка Пауновић, ни у најтежим тренуцима није напустила Братунац у коме је створила нови живот, породични и професионални. Остала је и уз своје пријатеље, неважно којој су нацији или вери припадали.

Сећања на њу и остале јунаке из нашег града и околине оживљава Савез ратних ветерана Моравичког округа и Чачка. Већ неколико месеци, Ратни ветерани постављају спомен-плоче погинулим бораца у ратовима деведесетих, уз сагласност њихових породица. Једно такво обележје подигнуто је и Душанки у част, 5. јула ове године, на њеној родној кући у Виљуши, код Чачка.

– Постарала се да њена деца безбедно напусте Братунац, а она се вратила и настрадала 5. јула 1992. Тога дана, погинуо је и њен супруг. Баш данас, у Братунцу се одржава скуп  „33 године злочина без казне“, сећање на 3.267 погинулих Срба… – подсетио је Радосав Рајко Калезић, председник Савеза ратних ветерана Моравичког округа, на отварању спомен-плоче Душанки Пауновић.

Представници Савеза ратних ветерана положили венце на Душанкину споме-плочу

Душанка је рођена у Виљуши 1954. године. Медицинску школу је завршила у Чачку, потом уписала студије технологије у Новом Саду. Али, предомислила се и одлучила да се запосли као медицинска сестра. Први посао је добила у здравственој амбуланти у околини Сребренице, у Босни и Херцеговини. Средином седамдесетих упознала је и будућег супруга Чедомира, који је рођен у Костоломцима, код Скелана. Њих двоје су добили ћерке Маријану и Андриану.

Венце положили и представници СУБНОР-а

Када су почели ратни сукоби и у Братунци и околини, Душанка је ћерке послала у Бајину Башту, одакле их је њен отац Периша одвео у Виљушу. Био је април 1992. Врло брзо, деда Периша и бака Стана постали су старатељи Душанкиној деци. До 5. јула 1992. девојчице су само једном виделе родитеље. Успели су да дођу у Виљушу, када је Чедомир, који је био мобилисан, добио дозволу да изађе из Босне.  

Неколико месеци је Душанка, заједно са пријатељицом Радом Лазић, такође, медицинском сестром, помагала свима у Братунцу. Настрадала је 5. јула 1992. године, у селу Загони, када је борцима на ратиштe однела нешто за окрепљење. Муслиманске снаге нису испоштовале ратно правило и напале су српске борце, док је трајала смена страже…  

Душанкине ћерке су наставиле да живе са бабом и дедом. Имале су велику, потпуну и преко потребну помоћ и подршку и тетке и ујака, Душанкиног брата и сестре. Завршиле су основну и средњу школу у Чачку и студије у Београду. Деда Периша је умро пре 15 година, бака Стана је жива и још увек „брине” о својим унукама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.