Успела је да достигне свој сан. Бави се научним радом на Институту за истраживање свемира у француском Орлеану. У том малом граду, родном месту Јованке Орлеанке, живи са супругом и децом. Пре тога, прошла је дуг пут као дипломирани математичар и астроном. Стекла је звање доктора наука на Математичком факултету у Београду и Paris Sciences et Lettres универзитету у Француској, који је до скоро припадао Сорбони.
Претходних дана Кристина Рацковић Бабић провела је кратак одмор код оца и брата у Љубићу. Од када живи и ради у Француској, све ређе посећује родни крај. Али, чешће долазе њена ћерка Искра и син Север. У Француској на свака два месеца школарци имају две седмице распуста, што су идеални услови да неколико пута годишње посете родбину у Србији. Овога пута ту су заједно са родитељима. Била је то прилика и да боље упознамо Кристину, засигурно, јединог доктора астрономије у нашем граду. У ствари, доктора математике и астрономије.
Докторско звање стекла је на два универзитете, у Београду и Паризу. Пре тога, радила је као професор математике у једној београдској средњој школи и била је асистент на Математичком факултету. Ипак, прва чињеница која је нама необична у Кристинином образовању је астрономија.
– Многи као деца сањају о свемиру и желе што више да науче о звездама и небеским телима, али како каже мој отац – на крају одрасту. Док није требало да одаберем шта ћу студирати, нисам знала да на београдском Математичком факултету постоји катедра за астрономију. Била је то прва прилика да остварим своје снове. Пошто нисам студирала по Болоњи, после дипломског, нисам морала да упишем мастер. Ипак, пријавила сам се за стипендију Владе Француске и отпутовала у Париз на шест месеци. Стипендија ми је додељена за мастер истраживања. Имала сам сјајну метнорку од које сам много научила. Иако, после шест месеци нисмо завршили започети пројекат, менторка је била задовољна радом наше групе и обезбедила ми је да још три месеца проведем у Паризу – прича др Кристина Рацковић Бабић.
Француска Влада сваке године додељује стипендије за мастер и докторске студије. Кристина није само једном конкурисала. Пријавила се и за докторске студије, добила стипендију, али је морала да одустане, пошто се њена мајка Биљана разболела. У међувремену, предавала је математику у средњој школи, родила је Искру и Севера. На предлог супруга Николе, уписала је докторске студије на Математичком факултету и тада – појавила се нова шанса за одлазак у Француску. Иако није искористила претходну стипендију, примљена је на докторке студије на париској Опсерваторији.
– После прве године докторских студија, почела сам да радим као асистент на Математичком факултету. Више ми је одговарао рад на факултету, него у средњој школи. Не због ученика, већ начина рада. На факултету су мање групе, студенти и професори могу да остваре бољу комуникацију и већа је слобода. Можемо да размењујемо идеје, разговарамо о свакој области. Када је Влада Француске поново додељивала стипендије, пријавила сам се, али нисам много очекивала. Ипак сам је добила и тада су настали други проблеми. Север је био беба, а Искра мала. Не бих успела да одем у Француску, без подршке супруга Николе. Он је остао у Београду и бринуо о деци. И Французи су имали велико разумевање за моје породичне обавезе. Тако сам по неколико месеци била и у Београду и у Паризу – каже др Кристина.
Пошто их је уписла и у Паризу и у Београду, на оба универзитета је стекла докторско звање. У Паризу је докторат бранила више од два и по сата, пред бројном комисијом, чак и професорима из других земаља које до тада није видела. Међу слушаоцима су били и њени супруг Никола, ћерка и син, отац Милисав и брат Бошко. И због њих је осећала велику одговорност. Али, све је изванредно прошло. И деца су помно пратила мамино излагање…
Кристина је после доктората, радила као научни сарадник на Математичком факултету.
– Србија на сваком факултету има озбиљне научнике и истраживаче. Српски научници допринели су изградњи највећег телескопа на свету (LSST), развојем софтвера који су постали саставни део његовог система – истиче др Кристина Рацковић Бабић.
Пре две године, научни рад је наставила на Институту за истраживање свемира у малом, породичном граду Орлeану, удаљеном око 100 километара од Париза. Проучава прашину у близини Сунца, уз помоћ података мисије Солар орбитер и Паркер Солар пробе, јер ове фине честице откривају важне информације о пореклу и еволуцији Сунчевог система. У Орлеану који је и град бициклиста, цела породица је стекла нове пријатеље. Кристинин супруг Никола је раније предавао на Високој здравственој школи у Београду, а сада обучава физиотерапеуте у европским болницама да користе рехабилитационе панталоне за електростимулацију мишића и тако помогну пацијентима који не могу да ходају. И њихова деца су брзо научила језик и стекла нове пријатеље.
– Сваки град чине људи и по томе су ми највише драги – каже наша саговорница.
Осим, породице, родбине, пријатеља, у Чачку су јој остали у дивној успомени учитељ Горан у Основној школи „Танаско Рајић“ и разредни Зоран Брковић у Гимназији. Средњу школу памти и по стеченом образовању и могућностима које јој је пружила.
– На првом испиту на факултету чувени Александар Липковски ме питао коју средњу школу сам завршила. Када сам му рекла чачанску Гимназију, одговорио је: „Види се!“ Била сам пресрећна!
Сада, када Кристина упознаје нове људе и каже им чиме се баве, њихове реакције су углавном исте: „Благо теби!“ Нова посматрања, напредне анализе и свемирске мисије тек долазе и свако од њих приближиће нас новим сазнањима о тајанственом свету свемира. Уколико ми желимо да заронимо у свет астрономије, др Кристина предлаже да посетимо Опсерваторију у Београду, која отвара врата и посетиоцима. То старо здање може нас повести и кроз прошлост и до највећих висина…
