ЂУРЂИНА ВАСИЛИЈЕВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „РАТКО МИТРОВИЋ“
ЉУБАВ, ПОДРШКА И РАЗУМЕВАЊЕ НАЈБЛИЖИХ СУ НАЈВАЖНИЈИ
Ђурђина Василијевић, ђак генерације ОШ „Ратко Митровић“ своје образовање наставља у српској Гимназији „Никола Тесла“ у Будимпешти. Овог лета, каже, одморила се од свих обавеза које је имала претходних година, а лепо се провела и на заједничком наградном летовању у Улцињу…
Шта је све то што је Ђурђину издвојило да буде изабрана за ђака генерације, сазнајемо из разговора, који нам доноси мноштво информација о овој упорној, насмејаној и ученици увек спремној да стиче нова знања:
–Одрасла сам у породици која ме воли, безрезервно подржава и увек је ту за мене, они су моја мотивација, сигурна лука и ветар у леђа. Наука и музика у мом случају су две стране исте медаље. Волим да се такмичим, добијала сам многе награде на такмичењима у различитим дисциплинама, из српског и енглеског језика, републичке награде из информатике и програмирања, победе на домаћим и међународним музичким такмичењима. Волим јавну сцену. Као представница своје школе, често сам наступала на различитим манифестацијама и гостовала на телевизији, где сам промовисала своју школу и њене вредности. Увек сам била међу најбољим ученицима, а наставу сам похађала по посебном програму за надарену децу – ИОП3 из енглеског језика и музичке културе. Моја велика љубав и хоби је свакако музика, од првог разреда упоредно похађам две школе – основну и музичку. Музика је моја друга лична карта, а таленат који носим у срцу, увек примећен и препознатљив.
Најбоље резултате, каже, успела је да оствари захваљујући својој упорности и великом труду, а у томе није била сама:
– У школи су сви имали разумевања за моје обавезе, јер сам истовремено ишла у две школе, што је понекад заиста било напорно, јер сам се борила да увек и у свему будем одлична и најбоља. Моја највећа подршка је моја породица ‒ родитељи, старија сестра, пријатељи и свакако, наставници. Желим да првенствено захвалим родитељима. Они су најзаслужнији за све моје успехе. Њихова безусловна љубав, подршка и вера у мене су стубови који ме носе. Но, то није случајно, морам рећи да су моји родитељи на прави пут извели и студента генерације, два ђака генерације чачанских средњих школа, а сада и мене, у основној. Свима су нам били сигуран ослонац, пружајући подршку у учењу и знању, обасипали су нас љубављу и својим саветима. Наравно, љубав према школи стиче се првих школских дана, тако су и моје школовање обележиле учитељице Јелена Аџић и Славица Савић. Обема желим да захвалим на првим словима, бројевима, плусевима и минусима. На свакој обрисаној сузи, на загрљају и безусловној љубави према свакоме од нас. Хвала и разредном стрешини Урошу Лазовићу, коме је ово било прво старешинство. Са њим смо научили да је живот утакмица и да треба да се бориш до последњег тренутка – нема одустајања. Хвала и мом VIII3, увек сам се руководила тиме да, ако желиш да успеш и победиш, треба једнако добро да бринеш и за себе и за цео тим. У годинама које долазе, затурена фотографија из школе „Ратко Митровић“, подсетиће ме на лепо време које смо заједно провели, на анегдоте са часова, писмене, контролне и шапутања…
Генерацијама
које долазе Ђурђина поручује да је заиста истинита она стара пословица „Од
колекве, па до гроба, најлепше је ђачко доба“. Сматра
да се богатство не мери само
материјалним стварима и да је човек истински богат ако око себе има људе који
му пружају љубав, подршку и разумевање — своју породицу и пријатеље.
Без
обзира што је животни пут већ носи даље, Ђурђина истиче да много воли свој родни Чачак,
јер је то град у коме је одрасла, учила прве речи, правила прве кораке и стекла
прве пријатеље.
– Свака улица, зграда и кутак овог града у себи носе неку моју успомену. Чачак није само место на карти – он је мој дом. Овде знам где сунце најлепше залази иза планине Овчар, где Моравa најлепше тече и где се људи поздрављају срцем. Наш град има душу. Није превелик, али је пун живота, смеха, културе и музике. Посебно волим шетње кроз Градски парк, звуке музике који стижу из Музичке школе, као и топлину људи који увек имају времена да те саслушају. Волим Чачак јер је ту моја породица, моја школа, моји другови. Овде сам научила шта значе пријатељство, поштење и доброта. А кад год сам далеко, довољно је само да помислим на Чачак и већ ми је срце пуно.
Приредила: Гордана Домановић
