МОНОГРАФИЈА О ШКОЛИ „1. НОВЕМБАР“
Загрљај је одувек један од симбола Школе за основно и средње образовање „1. новембар“. Топлина загрљаја њених ђака при сусрету – са другарима, наставницима, родитељима, вршњацима из других школа, успе сваки пут да измами бар осмех. Писала је бираним речима о томе Слађана Луковић у монографији „Пола века загрљаја“. У својој књизи богато илустрованом сликама обухватила је историју Школе дугу 50 година, све важне догађаје и успехе. Како је и сама рекла, желела је да сви који су били или су и сада део те лепе приче, изађу из сенке, да их и други виде и упознају. Монографија је представљена 13. новембра у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“. Поред ауторке и рецензента проф. др Радована Вукадиновића, о монографији су говорили некадашњи директори ове образовне установе Живорад Маринковић и Стамена Цака Петровић.
Свечано и са пуно помешаних осећања било је на овом догађају. Ауторка Слађана, мајка Милоша Миша Луковића који је био ученик Школе „1. новембар“, а сада је корисник „Зрачка“, хтела је да овом монографијом на неки начин захвали свима који нису штедели своју љубав према деци.
У Србији постоји око 48 школа које похађају деца са инвалидитетом, од којих су 36 школе за децу са тешкоћама у интелектуалном развоју. Свега неколико њих има своју монографију. Како је навела Слађана Луковић, иначе, професор географије у Прехрамбено-угоститељској школи, у књигама објављеним пре више од 20 година нема ниједне фотографије ученика… Зато, када се прихватила задатка, поставила је циљ – да ученике и наставнике представи широј јавности.
– Овом књигом успели смо да их изведемо из сенке. Они то, заиста, заслужују! За 50 година рада донели су многе значајне награде са бројних великих републичких и савезних такмичења, за време бивше Југославије. Заузимали су прва места из знања и спорта. Учествовали су на више од 15 специјалних олимпијада код нас и у целом свету, освојили на њима изузетне награде! Било ми је жао да то остане заборављено. У књизи смо све то забележили, сабрали фотографије са тих догађаја са именима деце – појаснила је своје мотиве Слађана.
Њену срећу увећало је Мишово присуство, кога су на промоцију довели запослени „Зрачка“. Могао је, каже она, да дође са породицом, али за мајку и њега била је већа срећа и понос да буде „у делегацији“ свог „Зрачка“.
– Изузетна ми је част што су ме изабрали да урадим ову вредну књигу. Основни циљ ми је био да кроз монографију прикажем радост и срећу деце када дођу у ову школу, њихову разиграност, љубазност свих наставника и осталих запослених према нашој деци. Зато сам желела да и ова књига, попут њих, буде лепршава, разиграна и пуна загрљаја. Из Школе носим сећања на све лепе тренутке, која сам пренела у монографију. Захвалност дугујем и „Зрачку“ у коме опет имамо дивне тренутке. Запослени у обе установе много помажу нама родитељима, буквално су нас подигли на ноге. Живот нам чине разбибрижним, срећнијим. И сами од њих много учимо, не само о односу према свом детету, већ и о томе како да живимо, како да се осећамо нормално, срећно, задовољно, успешно – емотивно је говорила Слађана.
Светле радости било је и у сећањима о својим колегама и ђацима господина Живорада, првог изабраног директора Специјалне школе. На тој дужности он је био пуних 17 година. Почео је да ради у специјалним одељењима при ОШ „Филип Филиповић“, а већ 1974. формирана је самостална Специјална основна школа. Нову школску зграду у Булевару Вука Караџића добили су већ после три године.
– Прво смо радили у адаптираној старој Јездинској школи, на периферији града. Рад у специјалним одељењима био је добар, били смо задовољни што радимо са децом. Добили смо веома добре услове… Имали смо ученички простор, а физичко васпитање одвијало се на пољани, код данашње Медицине рада. Имали смо 109 ученика у девет одељења. Са њима се, углавном, радила разредна, а у осмом разреду и разредно-предметна настава – присетио се Маринковић, који је у пензију отишао 1993. године.
Међу корицама књиге је сабрано 50 година преданости, рада, промена, увођења новина, средњошколских профила, дневног борава, изградња модерне фискултурне хале. Садашњи директор Александар Николић рекао је да је ауторка у монографију уложила више од годину дана рада и труда. Помагали су и садашњи и бивши запослени, делили са њом успомене, фотографије…
– Издавање монографије је велики успех за све нас. Драго нам је да остаје писан траг, јер се ауторка трудила и пронашла информације, а неке смо и ми први пут чули – рекао је Николић и у име колектива захвалио Слађани Луковић.
Како је написала у свом уводном тексту ауторка, ова књига је „ода љубави и племнитости“. Описала је она са много детаља и како је бити родитељ детета са тешкоћама у развоју. Свако од њих, каже она, у себи носи „дубоко скривено ћоше душе које садржи део сталне благе туге и део из ког му извире снага за борбу“. Сетила се свих имена запослених који су много значили малишанима и родитељима:
– Непроценљива је вредност задужбине оних који су основали ову школу… Желим свима вама који сте помогли нашој деци да кажем ХВАЛА! Ово је ода свим племенитим осећањима људи, свим узвишеним најтоплијим вредностима… Нико од ученика наше школе неће постати академик, научник, најуспешнији привредник… Нико неће моћи да вам се одужи. Највише што може – насмејаће се и радосно потрчати у загрљај кад вас сретне на улици. Хвала вам што вам је то довољно да радите овај племенити посао са толико залагања, топлине и љубави.
Весна Тртовић
Школу „1. новембар“ сада похађа 93 ученика (од припремног, предшколског до средњошколског програма), у укупно 20 одељења или група. Организован је и продужени боравак. У Чачак долазе и ученици из Горњег Милановца, Лучана, Ивањице… Школа има издвојено одељење у Лучанима. Од ове године настава се реализује у две смене како би се унапредили услови за школовање.
