ПИШЕ: Нела Мечанин
Стара дедина и нанина кућа на селу ми је остала у најлепшем дечјем сећању. Када сам имала седам година, направили су лепшу и већу кућу са свим удобностима и иселили се из ове старе. Али када се присетим детињства, увек ме мисли одведу баш до ове старице, тзв. чатмаре.
Сазидана је на темељу од камена и грађена од дрвених греда између којих се стављао камен, блато и плева. Преко тога је ишао малтер (мешавина плеве и блата), а завршница је била у небоплавној боји креча. Кућа је имала само две просторије. Прва, у коју се улазило споља била је нешто као три у један: кухиња, трпезарија и дневни боравак. Друга просторија у коју се улазило из ове прве била је спаваћа соба. Обе су имале мале прозоре у чијим је оквирима нана држала саксије са цвећем.
Зими сам спавала у овој првој соби између нане и деде, у великом и најудобнијем кревету на свету. Данас би за велики број педијатара ово било недопустиво, али замислите, мени се ништа није догодило. Јутром ме будио мирис узвареног млека и лепиње која се пекла на плотни. На трен бих отварала очи и схвативши да нисам у Чачку, само бих се задовољно промешкољила у кревету и наставила да сањам.
Сећам се када је тата деди и нани купио први телевизор који је имао стабилизатор, као и тренутка када се тата пео на кров да намести антену, а ми из куће вичемо: „Не ваља, не ваља… Дооообааааар. Не мрдај“. У то време се приказивала тв серија „Отписани“. Деда би за ту прилику у кућу уносио две клупе, па су и рођаци који су живели у близини заједно са нама гледали серију. Тада би просторија „три у један“ добијала још једну намену: биоскопску.
Деда и нана су одавно на оном свету. Кућа у коју сам увек са радошћу долазила и у којој нико не живи више од 40 година још је ту. Без обзира на године и стање у ком се налази, пристала је да ми позира. Широм отворених врата.
