ЗАВИЧАЈ, КОРЕНИ, МОЗАИК СРПСКЕ ЉУДСКОСТИ…
Књига „Прељина и Прељинци, Седам векова 1476-2016“ др Драгутина Радовановића (1936–2020) машинског инжењера и истраживача, рођеног у Прељини, представљена је поводом Дана Града Чачка у четвртак, 18. децембра у Међуопштинском историјском архиву Чачак, који је и издавач публикације. Рецензенти су проф. др Дарко Танасковић и Радован М. Маринковић, новинар и књижевник. Сарадници су др Срђан Катић, Историјски институт, Београд и Лела Павловић, директор Међуопштинског историјског архива Чачак. Штампање су омогућили Град Чачак и Црквена општина Прељина.
Директорка Историјског архива Лела Павловић пожелела је присутнима срећан Дан града, 18. децембар, датум везан за најстарији познати документовани назив града који обележавамо од 1999. године, нагласивши да је велика част да се на данашњи дан представља књига др Драгутина Радовановића, који, нажалост, није дочекао њено публиковање. Павловић је у присуству чланова породице захвалила и уваженом дипломати, академику и професору др Дарку Танасковићу што је прихватио да говори о овој књизи и прочитала изводе из биографије аутора публикације.
ОД АЛАТНИЧАРА ДО ДОКТОРАТА И ПАТЕНАТА
Драгутин Радовановић рођен је 1936. године у Прељини од оца Јована и мајке Новке (рођене Божовић) из Прељине. Основну школу завршио је у Прељини 1948. године, а четири разреда Гимназије у Чачку. Даље школовање наставио је у Београду, у Индустријској школи металске струке „Шумадија“, где је стекао диплому КВ алатничара. Своје школовање и стручно усавршавање наставио је на Вишој стручној педагошкој школи у Ријеци, где добија диплому наставника стручне наставе. Студије је завршио на Високој индустријско-педагошкој школи у Ријеци и постао професор машинства, а магистарске студије на Машинском факултету у Београду. На истом факултету је одбранио докторску тезу „Истраживање основа за унапређење истраживачког рада у металској индустрији“. Одбранио је докторску тезу и у Институту приборостроенија у Москви код ментора др Људмиле Качалине, чиме је стекао титулу доктора техничких наука.
Био је радно ангажован у предузећима: пет година у ELIP-u, Нови Београд (КВ алатничар); пет година у РУ „Ђуро Салај“, Београд (стручни сарадник); седам година у Металском школском центру ИМТ, Нови Београд (директор); дванаест година у Институту „Гоша Органоматик“, Београд (водећи пројектант); четири године у Институту ИРРИ, Цеље (заменик директора) и седам година у Патент инжењерингу, Београд (генерални директор).
Објавио је више од 80 стручних и научних радова, 22 књиге и три уџбеника: „Техничко цртање са нацртном геометријом“, „Конструкција алата“ и „Технологија занимања“, али и три хронике села Прељина. Урадио је 25 пројеката за велике пословне системе, као што су „Југодент“ Нови Сад, „Тигар“ Пирот, Ваљаоница алуминијума Севојно, Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ Батајница, „ЈУБМЕС“ Београд, „ИАТ“ Требиње, „СОКО“ Мостар, „Глиница Бирач“ Зворник, Железара Никшић, КАП Подгорица, МТРЗ „Саво Ковачевић“ Тиват, „ИНА ОКИ“ Загреб и др.
Урадио је два пројекта OECD у оквиру којих је боравио на студијском усавршавању и иновирању знања у Институту за менаџмент у Даблину, Институту IMI у Ослу, међународном Колеџу за директоре у Лондону, Школи за менаџере FIAT у Торину, Универзитету Ломоносов и Институту приборостроенија у Москви. У оквиру пројекта UNDP обавио је специјализацију у Институту “Артур Андерсон” у Чикагу. Рад на пројектима OECD -а омогућио му је студијски боравак у неколико фирми-гиганта аутомобилске индустрије. Аутор је више од десет проналазака од којих су два признати патенти: гас-систем за напајање горивом мотора са унутрашњим сагоревањем бр. 48497 и уређај за сушење воћа и поврћа у вакууму бр. 49327.
За своје проналаске на међународним изложбама у Бриселу, Женеви, Софији и Београду награђен је са седам златних, пет сребрних и једном бронзаном медаљом. Аутор је ТВ серијала „21 проналазак за 21. век“, приказан на ТВ Горњи Милановац. Организатор је међународне изложбе патената, нових производа и технологија под називом „Теслианум ЈУ Еурека“, одржаном поводом 140 година од рођења Николе Тесле.
Оснивач је предузећа „Патент инжењеринг“ Београд у коме је остварио своје најзначајније проналаске.
Са супругом Миломирком има сина Јована и кћерку Весну. У посвети је записао: „Књигу посвећујем својој породици која ми је пружила пуну подршку и инспирацију за истраживање порекла и корена своје, а и осталих фамилија у Прељини. Књигу посвећујем и свим осталим прељинским породицама које су препознале важност хронике и својим биографијама и родословима допринеле да се наши преци отргну од заборава».
ДР ДРАГУТИН РАДОВАНОВИЋ О НАСЕЉУ ПРЕЉИНА
Директорка Историјског архива Лела Павловић, прочитала је речи аутора наведене у књизи које одражавају његов доживљај завичаја:
„Прељина је једно од најлепших села Шумадије. Налази се на самом раскршћу путних праваца према Београду, Краљеву и Чачку.
Кроз Прељину пролазе два ауто-пута (Коридор 11 Београд-Прељина и Моравски коридор) и протичу две реке (Дичина и Чемерница). Лепоту села чине не само природа и географски положај, већ и инфраструктура, архитектура и људи. Село које има две реке, два ауто-пута, школу, цркву, дом културе, аеродром, хиподром, фудбалски стадион, бензинске пумпе, супермаркете, хотел и бројне кафане и кафиће, заиста представља лепо место за живљење.
Први помен имена Прељина, у тефтеру из 1476. године, званичан је датум настанка имена села. Међутим, како се ради о попису из периода турске окупације Србије, може се закључити да је име настало пре турског освајања, јер су пописивачи могли забележити само имена села и њеног становништва које је ту већ постојало, па се „ни теоретски“ име Прељина не може везати за турску владавину. “Прелино”, како је име Прељина преведено са османског-турског језика, не може се довести у везу са временом настанка имена села, тим пре што у османском писму не постоји слово љ, већ се уместо њега користи слово л, а и други вокали имају више значења, па неки аутори “Прелино” са османског преводе као Прањани, што по топонимима Прељине у Островици, кази Рудник, може да се тумачи само као Прељина, моравско село у општини Чачак, како га преводи познати исламиста Ахмед С. Аличић.
Из неких археолошких ископавања вршених у Рудничкој нахији, гробље у Дићима и гробље у Прељини потичу из XИИИ века, па се име Прељине може (незванично) везати за тај период, јер село са 28 породица и 38 пописаних пореских обвезника и два млина није могло настати преко ноћи, већ је за такав природни раст морало проћи више од једног века, као што су то каснији пописи и потврдили.
КЋЕРКА ВЕСНА ПРОДАНОВИЋ: ЊЕГОВО ПРВО И ПРАВО МЕСТО
У свом емотивном обраћању, кћерка Драгутина Радовановића Весна Продановић захвалила је присутнима на представљању књиге настале из дубоке љубави према Прељини у којој је рођен њен отац, иако га је живот рано одвео у Београд где је постао машински инжењер, засновао породицу и изградио своју професионалну каријеру, али Прељина никада није престала да буде његово посебно и право место. Захвалност је упућена и Архиву који је препознао вредност овог његовог рада, сачувао његов рукопис и омогућио да угледа светлост дана.
– Овде су били његови корени, успомене из детињства и осећај припадности који га је пратио читавог живота. Пре више од 20 година вратио се са мојом мамом, овде је саградио кућу и испунио своју тиху, али велику жељу да живи тамо где је све почело. Кажу да човек како године пролазе, а то видимо и по нама самима, враћа се себи. За њега је то значило повратак Прељини. У последњим годинама свог живота радио је на овој књизи, то није само истаживачки рад већ искрена потреба да сачува сећања на породице, презимена и људе који су градили ово село. Дане је проводио у Архиву Чачка и Архиву Београда, тамо смо заједно често били и у разговору са Прељинцима, пажљиво слушајући приче, записујући имена и судбине, свестан да оно што се запише једино се то не заборави. Нажалост, није дочекао да види своју књигу објављену, преминуо је пре пет година и сахрањен је овде, у својој Прељини, коју је искрено волео и у којој је оставио својим делом трајан траг. Верујем да би данас био поносан и дубоко дирнут што његово дело наставља да живи, што ова књига живи међу људима којима је била намењена… Његова највећа снага била је управо љубав према људима и месту коме припада… Волела бих да ова књига буде позив свима нама да чувамо своју прошлост и да се бринемо о будућности…
