Поводом смрти Михаила Ђоковића Тикала, чувеног српског и чачанског сликара, 16. јануара 2026. године у Београду, у коме је живео и стварао, преносимо један од интервјуа уприличених поводом његовог боравка у родном граду.
У Чачку се први пут огласио 1. јануара 1941. године. Надимак Тикало наследио је од оца Милутина, директора некадашњег чачанског предузећа „Житопромет“. Мајка Василија, службеник у Општинском суду, годинама му је цртала школске домаће задатке, пошто га цртање није много интересовало. Прве цртеже нацртао је у седмом разреду Гимназије у свесци из математике код професора Првослава Ђорђевића. Склон машти и иронији, одувек је показивао радозналост и немиран темперамент. Након завршетка средње школе 1959. године одлази у Београд, у коме и данас живи и ствара. Завршио је Академију примењених уметности у класи професора Рајка Николића. Радо је проводио део времена у кући на Палићком језеру, у којој су у његовом гостопримству уживали велики српски сликари из целог света. Неоптерећен материјалним, умео је да носи „атеље у xепу“, како је о њему писао песник Васко Попа, а Леонид Шејка га је својевремено назвао „Вицлипуцли“, по најмоћнијем божанству Астека, који је увек био спреман за шалу. Прву самосталну изложбу у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у родном граду имао је 11. септембра 2001. године, када је на 21. Меморијалу Надежде Петровић освојио Награду публике. Слике су му откупиле многе домаће и светске галерије.
Како је изгледао Чачак Ваше младости? Где сте излазили, с ким сте се дружили, ко је имао утицај на Ваше ментално и уметничко обликовање, кога се радо сећате?
– Тог Чачка више нема, старе куће су срушене, а нове нису адекватна замена. Нови Чачак су вероватно пројектовали људи који нису били везани за тај град, очигледно је да им није много значио. Моје друштво се кретало у распону од мангупа, до фине и васпитане деце, која су била неподношљиво досадна. Потребу за неким уметничким и менталним обликовањем, нисам уопште имао, чак сам на њих реаговао скепсом и презиром, што се касније испоставило да и није било тако лоше. Имао сам врло рану потребу да одбацим класицистичка правила, по којима се морају формирати лепа уметност, истинита филозофија и праведан јавни живот. Највише ме је привлачио симболизам, јер је излазио из оквира класичне уметности и њених правила, у њему се откривају коначне границе уметничког чина. То је и пут ка теургији и начин изласка преко граница уметности, тежња ка вишим облицима свести.
Да ли су први цртежи у седмом разреду Гимназије у свесци из математике били знак да ћете кренути путем сликарства? Како сте се развијали у уметничком смислу као гимназијалац?
– Први цртежи које сам правио у свесци за математику настајали су из потребе за игром, они су били облик моје тадашње агресије. Нисам себе видео као сликара, више ме је занимало значење тих линија и облика. Тада то нисам могао да докучим, али се касније испоставила сличност људске природе са Творцем. У стварању ће бити успостављен идентитет субјекта и објекта. Мој развој се, када говоримо о вештини цртања, није много видео, али се видело интересовање за атмосферу и штимунг слике.
Када је идеја о сликару у Вама дефинитивно сазрела?
– Још увек не пристајем да искључиво будем сликар и да се само тиме бавим. То је присила и на крају, страшно је сазнање таквог ограничења.
Многи угледни ликовни критичари су тумачили Ваш опус. Данилов каже да сте створили своју „Теологију“? Шта би били канони Ваше теологије?
– Господин Данилов је песник, и он има право да каже тако нешто. Ја немам каноне, јер нисам сигуран у то што радим. А и било какви канони нису могући у моме начину размишљања и рада.
Да ли је бестијаријум који измаштавате на својим платнима и цртежима недосањана дечачка прича, она, коју дете види широко отворених очију док се плаши мрака?
– Тај бестијаријум кога помињете није мој некадашнњи страх од мрака, то су фазе трансмутације личности које сликам, њихов преображај у животиње, као почетак регресије на ниво минерала и биљака.
Колико комбиновање елемената наказности са људским бићима одражава спој, синтезу добра и зла у човеку, као универзалну димензију та два лица једног истог бића и његових фантазија?
– Не комбинујем и не манипулишем са наказним, то су само фазе у процесу кретања материје и ерозије која начиње и разграђује и живу и мртву материју. О овим процесима размишљам, а сликам нешто друго. Надам се да ће доћи дан када ћу разумети оно што радим.
Ваш однос према реалном и надреалном је уједно гротеска, исмевате ли помало људску немоћ у превазилажењу сопствених Фаустовских порива? Шта Вам највише смета у људском роду?
– Реално и надреално су двосмисленост која проистиче из немогућности да се разреши мистерија. Фаустовске пориве не превазилазим сатиром, а људске недостатке доживљавам као изобиље.
Које су Вам изложбе и награде посебно значајне?
– Награде нисам добијао, или сам можда заборавио на неке. Најзначајнија изложба ми је свакако представљање Србије у Женеви 2005. године, поводом 60 година од оснивања Организације Уједињених нација. Ту сам излагао са великим светским именима у Палати Нација.
Зашто Чачак држи своје великане некако „у резерви“?
– На ово питање немам одговор…
Постоји ли нешто што сте у животу желели да урадите, а нисте? Шта тренутно стварате?
– Углавном радим оно што желим. Нисам направио велике пропусте, и никада не говорим унапред шта радим, да не променим значење посла.
Кога у светској историји уметности сматрате својим „учитељем“?
– Учио сам од великог броја сликара и учим још увек.
Зорица Лешовић Станојевић, „Чачански глас“, бр. 27. из 2012.
ПРЕМИНУО СЛИКАР ПОДСВЕСТИ И ЕЗОТЕРИЈЕ
Михаила Ђоковића Тикала сматрају једним од најзначајнијих српских сликара фигурације и фантастике, док га на европском плану подводе под нови надреализам, кроз који његово креативно биће плови просторима подсвести и езотерије. Био је изразити носталгичар и самотњак, оптимиста и хедониста. „Сви моји напори били су усмерени ка светлости, али преко таме…“ рекао је уметник на отварању своје прве самосталне изложбе у Чачку 2001. у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Био је члан УЛУС-а.
„Период између 1960. и 1970. године, када борави у Холандији, може се сматрати фазом његовог школовања. Већ у тој фази појавиће се његова два „лична знака“ која ће обележити будуће сликарство аутора: кентаур и Вентислав, пророк са шеширом и испруженим рукама. Од 1971. до 1979. године тече период сазревања уметника и опредељивања за одређени ликовни језик. То је време скоро свакодневног излагања и посета музејима у Холандији, Амстердаму, Ротердаму, Бриселу и Цириху. Од 1980. до 1993. године траје најплоднији период Тикаловог стваралаштва, када, у односу на претходних више од 500 насликаних минијатура, настају два циклуса на већим платнима: композиције са Вентиславом и композиције са реалистичком фигуром или портретом. Између 1993. и 2000. године, одвија се класични период Тикаловог сликарства, али без иједне самосталне изложбе. Релативно изолован у свом београдском атељеу, наставио је да обогаћује своју визију, а у оквиру тематског избора, све чешће ствара портрет у имагинарном пејзажу.“ На отварању Тикалове прве самосталне изложбе у родном граду о његовом сликарству говорили су историчари уметности Милица Петронијевић и Станислав Живковић.
(З.Л.С. „Чачански глас“, 14. септембар 2001.)
