На данашњи дан, пре педесет година у Чачку се догодила тешка саобраћајна несрећа у којој је настрадало 11, а тешко повређено 15 особа.
Радомир Вујовић Пућан из Трнаве те тешке године написао је песму посвећену страдалима „Смрт под точковима од вагона”.
„Смрт под точковима од вагона” Једног дана, четвртога марта, Неком неста сестре, неком брата, Млади живот остаде на прузи, Многе мајке осташе у тузи. Захуктала гарава машина, Па удари као муња жива. Тад видесмо чуда изненада — У колима све су деца млада. Гавран гаче, народ сузе лије, Ово досад нико видо није. Оде младост као ружа бела, Па у црно зави више села. Сад на срцу мајке ране носе, Неста чеда ком миловах косе. Атеница лије горке сузе, Што несрећа млади живот узе. Ој, младости, најмилије доба, Жалте мајке синове до гроба. Па и ћерку не прежали, мајко, Твоје сунце са истока јарко. Са Јелице закукала вила, Мајкама су саломљена крила. Вила пита: „Да л’ жалите птића, Да л’ жалите Преда Шолајића?“ Радомире, Раде, соколу из гнезда, Твоја младост рана са земљом се свеза. Оста мајка да јадује јаде Због несрећа што судбина даде. Ој, лепото, Роговић Милићу, Са сузама мајка мути Моравицу, А девојка Зорица ти шаље у пакету Каранфиле за сећање на ономе свету. Ој, девојко, Лаковић Перуна, Не скидаш се ни нама са ума. Твоје косе по плећима пале, У сретање изаћи ће брале. Горица је као јела вита, Куд год пођеш, свак се за њу пита. Обрвице као пијавице Што красише њено нежно лице. Маријана од шеснаест лета Још се млада не нагледа света. Прође младост као длан о длан, Без ње нам је тужан скоро сваки дан. Сејо Радо из горњега краја, За несрећу мајка није знала. У књигама стоји твоје име, Сад за посо нек се други брине. Закукала кукавица, носи тешку рану, Најавила жалост и у Партизану. Чујте, браћо и колеге, Цице више нема, Остало је празно место, празна каса њена. Од жалости врба сави гране. Ој, Видане, боле ли те ране? Још Верица црно рухо спрема, Јер Видана међу нама нема. Све пролази — остаје сећање. Остадосмо и без мајке Дане. Две ћеркице остале су мале, Од жалости да закукаш, брале. Суза лије, кваси нежно лице, Остадоше унучићи без баке Љубице. Изгубише баку, рођену и милу, Ко ли ће их сада љушкати на крилу? Још једанпут кани, сузо, Из мајчиног ока врела. Одлетеше рано птићи, Оста мајка чеда жељна.
