„СЛУЧАЈ ЦРЊАНСКИ“, ВЕЛИКА ТЕМА И ВЕЛИКА МЕТА
Последњи троброј часописа за књижевност, уметност и културу „Градац“, 237,238, 239, који уређује књижевник Бранко Кукић, посвећен је контроверзном српском књижевнику Милошу Црњанском и носи назив „Случај Црњански“. Књижевно стваралаштво Милоша Црњанског припада самом врху уметничке вредности српске литературе 20. века. Овај темат приредили су Гојко Тешић и Ива Тешић, а графичко решење корице потписује Растко Кукић. Издавачи су Уметничко друштво „Градац“ и Културни центар Чачак.
О бунтовној природи једног од највећих српских писаца и полемичара, ако не и највећем, говоре и наслови темата кроз које се резимира његов „случај“. Након уводног текста приређивача Гојка Тешића по коме је троброј и насловљен, Ива Тешић пише текстове „Рат Милоша Црњанског за домаћу књижевност / О једној полемици поводом преводне књижевности“, „Рат око „Љубави у Тоскани“ Милоша Црњанског“ и „Црњански и Крлежа о рату“, „Спор Црњански – Тодор Манојловић / Око мађарских утицаја“, „Судски процеси Милоша Црњанског“, а троброј се завршава Напоменом приређивача.
Гојко Тешић истиче да наслов темата и уводног текста произилази из „полемичко-памфлетског рукописа Милоша Црњанског особеног у српској књижевности“, израженог у „тих десетак-дванаест година његове стваралачке модернистичке праксе“, када је Црњански био „велика тема“, а како наводи приређивач, и „велика мета“ за „сваку врсту дисквалификација, понижавања, негације и обезвређивања.“ Измештањем Црњанског из „Злих волшебника“ (1983) захваљујући Бранку Кукићу у „Градац“, наглашава Тешић, Црњански добија прилику да се као полемичар представи у правом светлу и својој јединствености и то не само у књижевно-историјском, већ и ширем културно-историјском контексту.
„У преплитању текстова ове врсте не препознајемо ништа од онога по чему је Црњански непоновљив у српској књижевности као песник, романсијер, приповедач, путописац. У полемичким, свађалачким, заједљивим, памфлетским, па самим тим и увредљивим и дисквалификаторским текстовима, нема ни трага етеричног, суматраистичког, поетског, метафизичког, што су кључне одлике писања Милоша Црњанског током двадесетих година 20. века. Полемички дискурс Милоша Црњанског происходи, извесно је, из потребе да одбрани сопствену позицију за време друге и треће деценије 20. века, истовремено и превратничку поетику своје генерације (зато није случајно што баш на ту потребу указује и у преписци с пријатељима М. Ристићем, М. Кашанином, И. Андрићем и другима, а поводом полемике с Марком Царом…“
„Рат Милоша Црњанског за домаћу књижевност“ односи се на његов „први преступ“ који је учинио када је „неразумљивом лукавошћу и подметањем“ тврдио да је „наша новија књижевност“, односно модерна „створена од ђака Пеште и пештанске модерне, и поткачио Тодора Манојловића, као главног „информатора“ за тај скандал о српском „барокном пречанизму“… У несрећном сукобу око „мађаронства“ у српској књижевности, Манојловић му у „Писму г. Милошу Црњанском, књижевнику и новинару“ узвраћа тврдњом да „памфлет још није критика и умети псовати још не значи и умети критиковати“…
ДОМИНАНТНЕ ПОЛЕМИЧКЕ ДЕОНИЦЕ…
Тешић издваја као доминантне „две полемичке деонице“ у „стваралачкој радионици обрачуна и свађа“ Црњанског. Прва је по својој „снази, дубини, значењу, свеобухватности“ свакако његова „битка против колонизације српске књиге на штету домаћих аутора“. „Исцрпљујућа полемика против тзв. стране књиге, која је по њему, преплавила, и у понижавајући статус довела домаћу књижевну продукцију“ учинила је да Црњански буде „и слева и здесна једноставно анатемисан“. Оно што је у овим жестоким свађама око стране и домаће књиге видљиво јесте битка Милоша Црњанског против тзв. леве књижевне оријентације, превасходно против социјалне – прецизније марксистичке литературе…“ Био је то сукоб на идеолошкој равни, али не против преводне књиге у целини, већ против пројекта тзв. пролетерске литературе која је увезена из Совјетског Савеза, при чему Црњански указује и на прогон руских писаца који су се супротстављали задатом, наметнутом моделу књижевне уметности, међу којима су бројни завршавали у кажњеничким логорима – гулазима.
Други полемички блок, посвећен је сукобу Црњанског са Марком Царом, пише Гојко Тешић, „око његове узбудљиве путописне прозе „Љубав у Тоскани“, коју је наречени академик-плагијатор, и старачки мрзитељ сваког модернитета, као рецензент-цензор одбио за објављивање у СКЗ!“ Овај рукопис садржао је све битне одлике из његове ране, превратничке, модернистичке фазе. „И није се могло очекивати ништа друго у режији, између осталих и Владимира Ћоровића, секретара СКЗ, који је Црњанског у раној фази оптужио за „порнографију“ у „Дневнику о Чарнојевићу“… Ова полемика открива нам сву драматичност сукоба модерних и конзервативних аутора, „старих“ и „нових“…
ЦРЊАНСКИ И КРЛЕЖА О РАТУ
Као трећу важну полемику приређивач истиче ону која се одвијала између Милоша Црњанског и Мирослава Крлеже, иако су обојица у својим биографијама имали заједничку аустријску униформу, били учесници Првог светског рата на страни непријатеља, са, како наводи приређивач „трауматичним искуствима чији су трагови видљиви у њиховим блиставим прозама са антиратном тематиком.“
Лист „Време“ 1934. објављује есеј Црњанског „Оклеветани рат“, у „част наших ратника“ који су своје животе храбро положили за ослобођење Србије… На текст је реаговао Крлежа „врло увредљивим памфлетом“, објављеним у часопису „Данас“ (који је са покренуо и уређивао са Миланом Богдановићем у Београду 1934.) под насловом „М. Црњански и рат“ са „основном тезом да је „Оклеветани рат“ писан на линији Гебелса или Фон Папена“ и да „тако лирик „Итаке“ свршава своју лирику као лирик „атаке“. Крлежа је са своје левичарске позиције оклеветао есеј Црњанског на потпуно искривљен начин, наводи Гојко Тешић, што је испровоцирало Црњанског на одговор под насловом „Мирослав Крлежа као пацифист“, чиме га је „на бруталан начин ућуткао“ и натерао да „остане без текста и повуче се са полемичког фронта без кометара“…
СУДСКИ ПРОЦЕСИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
Слику о Милошу Црњанском као пијемонту српске уметничке књижевности, нарушава и део документарне грађе који сведочи о бројним судским процесима са критичарима и новинарима, по чему је, како наводи Тешић, Црњански „јединствен у контексту српске литературе“. Све је то било условљено чињеницом да је већ у раној фази стваралаштва често био мета дисквалификовања и обезвређивања… Тужио је Живка Милићевића за чланак „Књижевник тражи читаоце“ објављен у „Политици“ 1930, др Љубомира Петровића за десет клевета и шест увреда…
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
