ВИНОГРАДИ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ, НЕКАД И САД (3)
Једна од легенди каже да je селo Придворица добило име по двору неког средњовековног велможе, који су мештани снабдевали богатим родом са својих њива, воћњака и, наравно, винограда. Преци су пренели потомцима да је у овом селу подно саме Јелице издашно рађало грожђе разних старинских сорти. Осунчани обронци, са којих се Чачак види као на длану, били су окићени непрегледним виноградима. Традицију виноградарства сачували су малобројни. Љиљана Јовановић ускоро ће напунити седамдесет лета, а већ скоро пола века не одустаје од винове лозе, коју је највише заволела захваљујући свекру Мирку. Од њега је научила много о виноградарству и производњи вина.
Ова жена чудесних руку зрачи ведрином ретком у данашње време, без обзира на ударе судбине. Можда и зато што је више од четрдесет година била васпитачица деци у чачанским вртићима. Знала је и тада да из града отрчи до Придворице, чим заврши послове око “туђе” и своје деце, Биљане и Ивана. Супруг Радован који је изненада преминуо пре седам година, прича Љиља и сада са великом тугом у гласу, био јој је главни помоћник у свим пословима, пуштајући својој жени да у виноградима води главну реч. Сада је уз њу син Иван, али у винограду готово све сама ради, од резидбе и уклањања заперака, па и саме бербе. Кад син не стигне, зна да засуче рукаве и сама изриља остатак засада.
– На Светог Трифуна запалим свећу, окадим винограде и помолим се Богу, па кренем дан по дан. Сама орезујем, разводим ако треба. Тамо где видим да се суши, садим нове. Све мора да се уради до Младенаца. Кад је у цвету, не улазим у виноград. Свекар је прскао само плавим каменом и кречом. Говорио ми је: „Каква је боја неба тог дана, таква мора бити чорба за прскање“. Све ме интересовало, упијала сам његове савете. Ћерка ме снабдела старим новинама „Јутро“, неке су још из двадесетих година прошлог века, па узмем од тог месеца и читам шта могу да урадим. Увек има посла, виноград хоће да му се посветиш, али мени то ништа није тешко Једноставно, то волим – прича Љиља која највећи део године проведе на имању у Придворици, а не у породичној кући у граду.
Јер, у Придворици, на три парцеле, на око 12 ари, њени су виногради. Подизали су их на сваких пет година. Најстарији има скоро четири и по деценије, свекар Мирко је из резница сваки чокот садио. У виноградима је десетак сорти грожђа, углавом винских и неколико стоних.
– Имам претежно црно грожђе и понеко бело – старинску молдавију, прокупац, динку, афусали, грашевину… Чувам ред „нерада“, како смо у Љубићу звали ову сорту. Служи само да вину да боју. Сачували смо и чокот илинског грожђа, за бербу стиже тачно 2. августа. Имам и мало кардинала и хамбурга за јело, да почастим госте, пријатеље, комшије, ћерку и њену породицу кад дођу из Трстеника. Хвала Богу, има за све – каже она и додаје да је прошле године био добар род, сладак као мед. Уз само два прскања, додаје поносно, имала је око 200 литара вина. А било је година и са 500 литара, само од њиховог грожђа.
– Главна је резидба, мора да буде јака. Свекар ми је говорио, немој да ти буде жао. Али, прошле године ја оставим мало више. Зато је било мање вина. За добро вино важно је да сваки грозд буде здрав, за дан да се све обере и умуља и да до 21 дан стоји под комином. И мора да се претаче редовно. Ја га пробам свако јутро и вече, да бих га пресекла на време… Кад се све тако уради, може да стоји док се не прода и не попије. Више се траже слатка вина. Купују га углавном мушкарци, али наводно, жене више пију и воле да вино буде слатко – каже Љиља уз осмех и нуди нам зрна молдавке која је сачувала у замрзивачу. Кроз њих се осети сва сласт од зрења на прошлогодишњем сунцу.
Иако је дијабетичар, поједе и она по неко зрно. Већ одавно сама себи даје инсулин, али, понекад и месецима ни он јој не треба, јер су јој Придворица и виногради благотворни попут лека.
На питање одакле љубав за село и воћарство, јер је одрасла на Љубић кеју, Љиља каже да је сваки тренутак користила да оде код бабе и деде у Љубић.
– Дотрчим из школе „Вук Караџић“, само оставим књиге и трком код њих. Имали су доста земље, сваку воћку су гајили на свом имању. А непосредно уз кућу на кеју Теофиловићи су имали баштованлук… Волела сам да гледам како раде, све то и данас памтим – описује Љиља.
За сваки кутак на породичном имању има причу, проткану посебном нежношћу и душом, као да говори о најрођенијима. Тако прича и о старој кући, у којој су рођени сви мушки потомци ових Јовановића, познатих под надимком Ајдаче…. Све до 1965. у тој кући је живео Коста, деда њеног мужа, солунац, који је на брду изнад куће имао велики виноград.
Обрађује Љиља скоро три хектара своје земље, а ради и хектар под кирију. Највише је шљиве, око 450 стабала, углавном чачанских сорти. Са сином је поврх куће почела да сади и старинске дреновке, десетак садница се примило. Чува у својим баштама и старе сорте другог воћа, живописних имена, разноликих укуса и намена. Рађају јој јабуке лепоцветке, пранције, будимке, колачаре. Крушке кантаруше, меднике и караманке. Посадила је и десет нових лески. У башти нема шта не рађа. Свега по мало, колико она мисли да треба, од јагода, до скоро заборављених чичока. Гледа да све буде на што природнијој основи. А уз све то – редови цвећа. Од скора је почела да се интересује и за перма модел узгоја поврћа, примењује све што сазна са интернета. Посадила је кромпир, бели лук и грашак…
– Све штити једно друго – објашњава она део ове производње.
Нешто грожђа иде и за ракију, коју, углавном, сама пече. Стиже Љиља и у шталу, где има пет коза и троје јарића. Хоће да прошири ово стадо, можда да конкурише за државне субвенције. Иако има регистровано домаћинство, још ништа није користила.
Гаји свиње, кокошке, домаће и мисирке. Али, виногради су јој на првом месту. Тако ће бити, док је снага и ноге држе…
Весна Тртовић
АЈДАЧЕ, ТОШОВИЋИ И БРЕКОВЦИ
У Придворици живе потомци три огранка Јовановића – Ајдаче, Тошовићи и Брековци. Према речима Љиљане Јовановић, по предању добили су ове надимке још за османског вакта по три сестре Туркиње – Ајре, Торе и Брене.
– Наши Јовановићи су од Ајдача. Јован Ајдача је био барјактар вођа у Другом српском устанку. Ова шума, све до Митровића дућана, односно, до „Белвија“ била је ајдачка. Највећи део имања био је под виноградима. По причама, није било куће без доброг винограда – каже Љиља Јовановић.
