-Драго ми је да сам вечерас са вама, овде у Чачку, да одам поштовање, мојој сарадници, племенитој и вредној ауторки Нади Ђорђевић. Нисам књижевни критичар, нити рецензент књиге кратких прича „Милкин лифт”, директорка сам Издавачке куће „Лотина“ – рекла је Рада Лотина, у четвртак, 16. априла, у боемском амбијенту „Чолакове кафане“ са оним карираним столњацима, традиционалним симболом песничке и бекријске „друге куће“, поводом представљања нове књиге чачанске књижевнице Наде Ђорђевић.
Промоцији су присуствовали чланови породице, издавач и неки од рецензената њених књига, већина чланови Књижевног клуба „Драгослав Грбић“ из Чачка, који су јој узвратили својим стиховима, пажњом и поштовањем које заслужује. Дружење је започело „поклон полицом“ са поруком „донеси вишак књигу, узми која ти се допада“, а циљ је био да полица на крају буде празна, што се и догодило.
Али, Издавачка кућа „Лотина“ поред најављеног наслова, у 2025. години издала четири књиге чачанске списатељице Наде Ђорђевић. То су: „Бивак у души“, збирка песама, рецензент Данијела Ковачевић Микић; „Недремано око“, новела, рецензент Драгана Ђурковић Тошић; „Милкин лифт“ збирка прича, рецензент Надежда Танасковић и „Душа у пламену“, збирка песама, друго издање, рецензент Миладин Вукосављевић.
Књижевница Нада Ђорђевић је својим причама и питком сатиром у књизи „Милкин лифт“ oписала мноштво смешних ситуација у којима се, невољно налазила, у свакодневном, рекло би се, обичном, грађанском или сеоском животу.
Ужичанка Вида Ненадић, рецензенткиња књиге „Милкин лифт“ уз Надежду Тансковић која је своје виђење ове прозе преточила у стихозборје, наводи да се „На свом књижевном путу Нада Ђорђевић први пут појављује као ауторка књиге прича, од којих су неке већ угледале светло дана објавама у књижевним часописима и новинама. Надине приче су доживљај стварности који израња из њених сећања, а оне су у исто време и наше приче, јер у њима неретко препознајемо и ликове и ситуације у којима се они налазе. Некад нам дођу и као вентил за стрес. И све су непоновљиве, док су описи подређени фабули и дијалозима.“
„Отварајући прозоре сећања, Нада пише кратко и сажето као што доликује кратким причама и записима“, истиче рецензенткиња Вида Ненадић, једноставним и искреним стилом о штипаљкама, мајсторима и варалицама, пријатељима и песницима… И док нас већ у првој причи, по којој је насловила и целу збирку „Милкин лифт“, сетно и носталгично враћа у детињство, сваком наредном нас позива да посматрамо и ослушкујемо свет око себе и саме себе, примећује Ненадићка.
НАДИНЕ „ОПАСНЕ“ ОПАСКЕ…
У својим запажањима која претвара у сатиричну књижевност, Нада Ђорђевић препознаје разне аномалије у понашању друштва и појединаца, али, као економиста, она неминовно сагледава и њихове последице, штету коју производе, уједно указујући на менталитете са којима се свако од нас често или повремено суочава или бива затечен.
КУЛТУРА ЈЕ ОНО ШТО УЧИНИШ ЗА ОПШТЕ ДОБРО!
Нада казује да култура није ни број прочитаних ни објављених књига, ни звање, ни имање, ни немање, ни одлазак у позориште, ни путовања, ни скупи аутомобили, ни виле, ни авиони и камиони…
Култура није материјална категорија, то је однос према окружењу: поштовање реда, рада, обичаја, деце, старих и немоћних, обавеза, прописа…
Не оно чиме се човек хвали, него по чему га хвале, ономе што је учинио за опште добро, што други виде и осете.
Нада је духовита, има добро запажање и оштро око и перо даровитог писца. Суоснивач је Огранка Вукове задужбине, претплатник на „Чачански глас“, „Књижевне новине“ и лист „Вукова задужбина“.
ОСИЈЕК – БЕОГРАД – ТРБУШАНИ (ЧАЧАНСКИ)
Рођена је у Осијеку 1946. године. Први разред основне школе завршила у Подгорачу, (Р. Хрватска), основну и средњу школу и студије спољне трговине завршила је у Београду у коме је живела и радила. Мало више од пола века живи у Трбушанима, чачанским.
Објавила збирке песама: „Путокази душе“ два издања, рецензети: Радован М. Маринковић и Бојан Памучар; „Душа у пламену“, два издања, рецензент Миладин Вукосављевић; и поменуте објаве 2025. години.
Приређивач је и издавач књиге „Гамбит“, у којој је објавила оставштина покојног супруга Славише Ђорђевића – Цопака, у којој се налазе и три филмска сценарија прилагођен за читање као новеле. По сценаријима „Треће колено“ и „Прва помоћ“ су у Русији снимљени филмови – (не зна се где се чувају, али су сачувани докази о хонорару), пет прича и петнаест песама, рецензент је био Радован М. Маринковић.
Заступљена је у више од сто зборника и учесник многих песничких манифестација: „Мелничке вечери поезије“ у Бугарској, четири пута, „Песничко пролеће Чукарице“, више пута, и многих других. Члан је Удружења књижевника Србије и књижевних клубова: „Драгослав грбић“ Чачак, Клуб писаца Чукарица-Београд и „Момчило Настасијевић“ Горњи Милановац.
Зорица Лешовић Станојевић
