Пред неким животним причама све занеми у човеку. Осим срца. Таква је и ова о Радовану Сретеновићу и његовом деветнаестогодишњем сину Јовану, коме је сада отац једини ослонац. Јован болује од тешког облика аутизма, а пре четири године, због тромбозе изазване бактеријом, ампутирана му је једна нога до колена, прсти на другој, тестиси. Недавно, у децембру, умрла је Јованова мајка Вера, која је бринула о сину јединцу, док је Радован на послу. Од тада за обојицу читав свет се претворио у зидове малог стана у Улици Ђорђа Миловановића. Јовану је за све потребна помоћ – да једе, обуче се, за личну хигијену… И због аутоагресије потребан му је стални надзор друге особе, па отац не сме да остави Јована ни за тренутак самог. Сина не може да поведе са собом ни у колицима, јер су степенице велики проблем. Али, отац мали трачак наде види у уградњи специјалне столице за степениште, а она кошта око 11.500 евра. Много тога им још треба…

Покренула је њихова мука многе добре људе, не само у Србији, већ и у целом региону, јавили су се да помогну и из Америке. Само за неколико дана сакупљена је скоро половина потребног износа, па се Радован нада да ће ускоро доћи за мере како би столица била уграђена на степениште.

Не жали се он, тешко да има и времена за то. Као узгред прича њихову животну причу, па дотакне и оно што им је сада најпрече. Осим столице, неопходно је функционално купатило. Тако не би морао да купа Јована у кориту на кревету, јер је то сада једини начин. И у томе најчешће му помаже медицинска сестра која повремено долази, његова сестра или зет. Прича да су их посетили из Градске управе и обећали да ће помоћи, за почетак да среде купатило.

– Дуго сам размишљао шта да радим. Размишљао сам после смрти супруге да Јована дам у дом. Али, нисам могао… Нисам се много надао када је покренута акција за мог Јова. Шта рећи, хвала свима који су разумели и помогли – каже Радован и прича искидано како је Јован до друге године био као и сва друга деца. А онда је одједном заћутао и „повукао“ се у свој свет. Пре неколико година имао је епилептичне нападе, сада је то, уз лекове, много боље…
До сада ретко шта је Радован тражио од других, сналазио се… Други су видели њихов тежак живот и реаговали, њему као да је и то било непријатно. Међу првима била је Гордана Лазаревић, која већ дуго води хуманитарне акције, за своју сестру Војку, али и многе друге болесне и немоћне. Јованова мајка Вера била је Горданина школска другарица и није могла мирно да гледа кроз шта пролазе њен син и супруг.
– Вера је била дивна жена и добра мајка, а на свој тежак живот се никад није жалила. Била је пожртвована мајка и поносна на свог сина јединца. Чинила је све само да њему буде боље. Сада Јован живи сам са оцем и сав терет је на њему – написала је Гордана Лазаревић на свом фејсбук профилу. И, као и много пута до сада, на њен апел реаговали су многи.
Радован каже да му непрестано звони телефон, стижу донације и уплате.

– Када решимо ту столицу, онда нас двојица можемо лакше. Другачији је када могу да га изведем напоље, да га прошетам, одведем до лекара, можда понекад и у дневни боравак у „Зрачак“. Бар на неколико сати, да предахнем. Имамо свега, помажу нам људи колико ко може – каже и додаје да им из једне пицерије сваки дан власник шаље нешто хране, помажу и неке трговине, његова фирма „Фриком“… Свима је до небеса захвалан. Ради како може, а ускоро би требало да преда папире и за пензију, да буде на тржишту рада док не стекне све услове. Предао је документацију и да Јован добије надокнаду за туђу негу и помоћ, чека да га из Комисије позову, нада се да ће и то бити што пре.
– Ако Јован буде могао да добије протезу за ногу и ако је прихвати, надам се да ће уз вежбе бити много боље. Али, за све то нам је први корак ова столица. Надам се бољим данима – каже Радован.
В. Т.
Новац за помоћ Јовану може се уплатити на рачун који је предвиђен само за то:
Банка Интеса
Радован Сретеновић
160-5700100210339-13