GRAD ČAČAK ĐACIMA GENERACIJE ČESTITA POSTIGNUTE USPEHE U DOSADAŠNJEM ŠKOLOVANJU!
Anastasija Roganović je još u osnovnoj školi zračila vedrim duhom i prepoznatljivim, lepim osmehom, plenila kao odličan đak, vukovac i dobar drug, a pažnju svoje sredine privukla je i kao učenica koja je napisala dva romana, prvi “Pisac u mraku” u trećem razredu, a drugi “Dnevnik bez ocena” u sedmom. Obe knjige su, kako kaže, pisane nezrelim stilom, naivno, sanjalački i kroz fantaziju, ali su joj neizmerno drage, jer predstavljaju početak na putu pisanja sa kog ne bi volela da skreće. Ipak, vremenom je shvatila da je, kroz učenje “medicinskih” nauka, pronašla sebe i ono čime bi volela da se bavi čitavog života, uz neizostavno pisanje, kao hobi, za lično zadovoljstvo.
I Anastasija Roganović, drugoplasirana najbolja učenica Gimnazije, kao i ostali odlični đaci, još u OŠ “Filip Filipović”, od samog početka je išla na brojna takmičenja, iz gotovo svih predmeta, počevši od matematike i recitovanja, još dok je bila kod učiteljice, pa do srpskog jezika i književnosti, biologije, istorije, tehničkog i informatičkog obrazovanja. Pored tih školskih takmičenja, učestvovala je i na literarnim konkursima, i za prozu, i za poeziju. A Gimnaziju, kao srednju školu izabrala je veoma rano, smatrajući da je to škola koja najviše odgovara njenom senzibilitetu i volji za učenjem.
– O njoj sam od roditelja i starijih prijatelja slušala dosta, stvarajući u glavi sliku jedne ozbiljne ustanove, koja pruža odličnu osnovu za fakultet, ali i nezaboravne trenutke na ekskurzijama, časovima, odmorima. Moji omiljeni predmeti su biologija, hemija i srpski jezik, a upravo to su i predmeti iz kojih sam nastavila da se takmičim u srednjoj školi. Najveće uspehe sam postizala iz biologije, višegodišnjim takmičenjima na republičkom nivou, gde sam zauzela prvo mesto u drugoj godini, i iz književnosti, gde sam takođe godinama unazad, učesnik na republičkom nivou i jedna od troje plasiranih. Ovo su mi ubedljivo najdraža takmičenja, jer biologija, sa jedne strane, i sam koncept takmičenja iz tog predmeta, nude priliku da se upoznamo sa mnogo čime što nije deo školskog gradiva, a što bi na prijemnom, ili studijama moglo biti korisno. Sa druge strane, takmičenje Književna olimpijada od učesnika iziskuje čitanje dela, koja nekada nisu ni predviđena da se obrađuju u redovnoj nastavi, a pošto je čitanje moja velika ljubav, to mi nikako ne pada teško. Naprotiv, uživam u otkrivanju pisaca i njihovih, ne toliko često spominjanih, tvorevina – otkriva Anastasija deo svojih interesovanja.
Za ljubav prema našem jeziku, čitanju i pisanju zahvaljuje svojim roditeljima, koji su je probudili još pre nego što je pošla u osnovnu školu, naučivši je da čita i uvek je okružujući najlepšim pričama, knjigama i pesmama.
– Ta se strast tokom školovanja menjala u smislu žanrova koji me privlače, ili različitih stilova pisanja koje sam isprobavala, ali je osnova ostala ista – priznajem da sam ostala ogroman zaljubljenik u pisanu reč i moć koju ona sa sobom može da nosi. Kada je reč o ljubavi prema prirodnim naukama, biologiji i hemiji, koja je usledila kasnije, mogu reći da odlični profesori i nastavnici mogu mnogo da utiču na to šta će nas najviše privući. Imala sam tu priliku da i u osnovnoj i u srednjoj školi slušam predavanja odličnih profesora, koji su uvek uspevali da u meni probude radoznalost i želju da i sama otkrivam više od onoga što nam nastava pruža. Vremenom sam shvatila da sam, kroz učenje tih “medicinskih” nauka, pronašla sebe i ono čime bih volela da se bavim čitavog života, uz neizostavno pisanje, kao hobi za lično zadovoljstvo, ako ništa drugo – kaže naša sagovornica.
PROFESORI, KOJI SU MNOGO VIŠE OD SUVOPARNIH PREDAVAČA
Anastasija će iz srednje škole poneti mnoge lepe uspomene, ali ono čega će se uvek prisećati, sa najširim osmehom, jesu odlasci na ekskurzije u Grčku i Italiju, gde su se sjajno družili i još bolje upoznali sa dvema blistavim kulturama:
– Zaista volim da putujem, a kada spojite to sa divnim destinacijama i društvom iz cele generacije učenika, dobijate najbolje momente koje pamtite. Pored toga, u Gimnaziji sam imala zanimljivu situaciju sa razrednim starešinama, jer ih je tokom četiri godine moje odeljenje imalo četvoro. Profesorke Irena Simović i Biljana Domanović i profesori Đorđe Ivanović i Danilo Đunović, četvoro divnih ljudi koji su, svako na svoj način, činili da sve bude dobro, usklađeno, davali savete i bili tu kada god nam je nešto bilo potrebno. Profesorka Irena nam je otvorila vrata Gimnazije, a profesor Danilo nas ispratio u, nadamo se, nove pobede. Čitava grupa profesora, koja nam je predavala tokom srednje škole, brojala je istinski divne ljude, od kojih bih mogla da sastavim širok spisak onih koji su na mene ostavili najveći utisak. Ali, ako bih morala nekoga da izdvojim, to bi bile, vrlo očekivano, profesorke meni dva najdraža predmeta, profesorka biologije Olivera Ječmenica i profesorka srpskog jezika i književnosti Biljana Bojović. One su za mene bile mnogo, mnogo više od suvoparnih predavača, kojima je jedini cilj da ispredaju lekcije i daju ocene. Od njih sam naučila mnogo toga o životu, o ljudima i odnosima među njima, uticale su na aspekte sa kojih posmatram različite životne stvari i učinile da neke meni vrlo teške i mučne dane prebrodim i preokrenem u vesele, na čemu sam im do neba zahvalna – iskreno priča Anastasija.
Naša sagovornica će upisati Medicinski fakultet u Beogradu, jer je godinama unazad, njena prva i jedina želja:
– Kasnije bih volela da se bavim psihijatrijom, ljudska psiha i ono što ona krije me je oduvek privlačilo, a takođe smatram da nema lepšeg osećaja nego kada si u mogućnosti da nekome pomogneš. Medicina je i dalje u razvoju, uvek će i biti, dokle god smo znatiželjni i voljni da učimo, tako da i u tom dugogodišnjem usavršavanju i napredovanju mogu da zamislim sebe i svoju ulogu.
A kada je reč o vraćanju u rodni grad i stvaranju karijere u Čačku, budući psihijatar nema “naročito optimistične prognoze”:
– Istina je da volim svoj rodni grad, koliko god da je prepun nedostataka, to je ipak mesto gde sam odrasla, gde sam provela, za sada, najlepše trenutke sa porodicom, prijateljima, ali i one ne tako drage trenutke, koji od nas izgrađuju jake ličnosti… Međutim, kao neko ko je ambiciozan i kao neko ko od života i posla želi mnogo, mislim da Čačak nije najpogodnije mesto za napredovanje. Ono što mi nedostaje u njemu jesu prilike za lično usavršavanje, nedostaje univerzitet, nedostaju mnoge ustanove kulture, kulturni događaji, predstave, opere, sve ono što naš glavni grad, čiji nisam veliki ljubitelj, poseduje. Tokom studija ću iskristalisati svoju odluku o tome gde želim i gde mogu da vidim sebe. Ali, uprkos ličnoj želji da zasnujem porodicu tamo gde sam bila najbezbrižnija, najsrećnija, gde sam imala divno detinjstvo, zaista je vrlo upitno hoću li svoje ambicije uopšte pokušati da ostvarujem ovde.
RAZMIŠLJAM DOK PIŠEM, PITAM I TRAŽIM ODGOVORE
Slobodno vreme, pored pisanja i čitanja, Anastasija provodi u prirodi, sa porodicom ili prijateljima, a voli i da se bavi usavršavanjem stranih jezika, ali i ponekim sportovima, kao što su košarka i stoni tenis:
– Više puta sam pominjala knjige i pisanje, ali to je moj teren, tu se osećam najlepše, najsigurnije, to su stvari koje mi najviše prijaju i u koje mogu da uplovim i kada sam srećna i kada sam tužna. Do prošle godine sam bila aktivna i uspešna u Centru za talente, u grupi za srpski jezik i književnost, gde smo se bavili jezikom, pisali naučnoistraživačke radove iz raznih lingvističkih ili literarnih tema i takmičili se tim istraživanjima na nivou države.
Inače, ova svestrana i talentovana devojka je već napisala i dve knjige:
– Obe knjige su pisane nezrelim stilom, naivno, sanjalački i kroz fantaziju, ali su mi neizmerno drage, jer predstavljaju početak na putu pisanja sa kog ne bih volela da skrećem – njima je započeto oblikovanje mog stila, koji je i sad daleko od idealnog, sasvim zrelog i odraslog, ali predstavlja ono što jesam i kako razmišljam. Sada smatram da je pisanje u mom životu veoma važno, kao način izražavanja, mogućnost preispitivanja i razmišljanja, pa i slanja određenih poruka čitaocima ako se delo objavi. Iako su postojale pauze kada nisam pisala zbog obaveza, ili nedostatka inspiracije, nikada se od toga nisam odvojila, a nadam se da ni neću.
Teško može da navede samo jedan žanr kao svoj omiljeni, ali u ovom periodu najviše voli da čita refleksivna dela, nečija razmišljanja, sa psihološkom postavkom, pored klasika, od kojih su joj neki prirasli srcu još odavno, a tako nekako i piše:
– Razmišljam dok pišem, pitam i tražim odgovore, nekad hladne glave, nekad ophrvana različitim emocijama. Nekada pišem prozu, nekada poeziju, zavisno od teme i toga kako se osećam. Zato najradije čitam Dostojevskog i Selimovića, prvog zbog psihologije likova, drugog zbog tananih razmišljanja koja duboko sežu.
Da, Anastasija piše i dalje, međutim, ne voli preterano da otkriva svoje planove u smislu objavljivanja i projekata na kojima radi, dok ni sama ne bude potpuno sigurna da je to ono čime je zadovoljna i dok ne izbrusi poruku koju želi da pruži čitaocima, ili da ih podstakne da je traže. “Svakako se nadam da ću uskoro obogatiti svoj spisateljski opus za još ponešto, a do tog trenutka sa sigurnošću tvrdim da neću prestati da se bavim onim što me najviše ispunjava”, sa osmehom kaže naša sagovornica.
N. R.
