MARIO LEONE BRALIĆ, FINE ART FOTOGRAF, NA “DANIMA FOTOGRAFIJE U SRBIJI” U ČAČKU
Posle mnogo godina ostvario je svoj životni i profesionalni san da “radi šta hoće, kad hoće, koliko hoće i da mu za sve to neko plati”, rekao je na foto tribini u Čačku, umetnički fotograf Bralić.
Svoj životni put defineše kao memorisanje svoje tri velike ljubavi. Prva je ljubav prema lepoti, koju beleži “fine art” fotografijom i filmom. Druga je ljubav prema prostranstvima, koju beleži putujući i ploveći kao kapetan i nautičar. Treća je ljubav prema ljudima, kojom beleži lepotu njihove različitosti. Tako svoje fotografsko putovanje dugo više od četiri decenije opisuje Mario Leone Bralić (1955), rođeni Zemunac, Fine Art fotograf iz Beograda, u čijem su se biću ukrstili venecijansko- mediteransko poreklo po ocu i austrougrasko-češko-švapsko po majci. Ipak, suma sumarum, njegov celokupan rad je značajan doprinos srpskoj fotografiji.
Studirao je industrijski dizajn u eks Jugoslaviji, a master za Art fotografiju završio je u Famous Photo School u Nemačkoj.
U njegovoj profesionalnoj lepezi su delatnosti vezane za fotografiju, film, modnu fotografiju, advertajzing, marketing PR. Sedamnaest godina bio je u timu za izbor Miss Yu, obučavajući misice kako da se ponašaju i poziraju. Od 1990. živi u celom svetu kao antropološki istraživač u naučno istraživačkim ekspedicijama. O svemu tome i mnogo više govorio je Mario Bralić na foto tribini “My way” – “Moj put”, koju je organizovao Kulturno-obrazovni program Doma kulture prošlog petka kao uvod u manifestaciju Dani fotografije u Srbiji – Čačak 2017.
– “Moj put” je nešto što je za svakoga baš to, ali treba učiti istoriju i to na tuđim greškama. Po definiciji sam čovek iz prošlog milenijuma, dinosaurus, retka vrsta koja je opstala. Od 17. godine živim od fotografije i sam sebe izdržavam. Moj otac je u vreme uređene države bio inženjer, pa je želeo da to bude i sin. Celog života sam znao šta neću, a to je da budem inženjer. Ubedio sam porodicu da posle jedne završene godine gimnazije upišem industrijski dizajn. Ali, ni tu se nisam zadržao. Shvatio sam da ne mogu da se zatvorim u neki atelje da bih stvarao umetnost. Želeo sam da vidim planetu i da se družim s ljudima. Iskoristio sam šansu na jednoj evropskoj izložbi i dobio stipendiju za za studije u Minhenu. Pošto sam najuspešnije radio aktove i draperije predložili su mi da se bavim fashion (modnom) i reklamnom fotografijom. Prvi posao uradio sam za Pent Haus, a napravio sam i prvi konceptualistički kadar na ovim prostorima – rekao je pored ostalog Mario Leone Bralić, koji svoj suštinski princip prema poslu definiše u dve reči: avanturistička priča!
Zato ne čudi što je svoju beogradsku adresu već više godina zamenio Svahili obalom istočne Afrike. Sve pare koje je zaradio, kaže, potrošio je na nautiku. Krstari svojim brodom, istražuje svet, život plemena, egzotiku … Energiju i vreme troši na humanitarni rad, pomažući onima kojima je “nezasluženo”, ono naše “malo”, neophodno za opstanak. Osnovao je grupu “Oasis” sa dobronamernim istomišljenicima, koja se bavi Projektima iz sistema ekološkog samoodrživog razvoja sa ciljem očuvanja i opstanka planete. Pored sebe uvek ima “Kanon” fotoaparat. Na digitalnu fotografiju je prešo u Africi, jer je zbog visikih temperature i vlage bilo nemoguće baviti se emulzijom i filmovima. Tu kreira “Fine art” knjige i posle mnogo godina ostvario je svoj životni i profesionalni san da “radi šta hoće, kad hoće, koliko hoće i da mu za sve to neko plati”. Samo tako se, tvrdi, može biti pravi umetnički fotograf. Sve što je naručeno, ukalupljeno, ograničeno pravilima, nije prava umetnost, jer umetnost je sloboda…
Zorica Lešović Stanojević
AUTOR NAJSKUPLJIH MODNIH KATALOGA
Autor je najrepreznetativnijih modnih kataloga, fotograf modnih revija i predmeta čuvenih kreatora. Bio je orvi saradnik kreatorki domaćih modnih brendova Mirjane Marić i Gorice Popesku, kao i velikih modnih kuća kave su bile Jugoeksport, Svilanit, Woolmark, Astibo, beti-Metlika, Yumko, Mona i drugih. Bilo je to vreme velikih karijera u oblasti mode, pozorišta, filma i fotografije. Svi su se utrkivali da fotografišu Ljiljanu Ticu, Ivanku Dvojaković, Vanju Govorko, Mimu Ražnjatović, Irenu Mišović, Vesnu Ristić, Aleksandru Kosanović, Nevena Boškovića ili Anu Sofrenović, Olju Ivanjicki… Izbor analognih fotografija sažeo je u veliku knjigu “Moje senke”, kako se zove i njegova samostalna izložba u Umetničkoj galeriji u Čačku. Ceo opus predstaljen u toj knjizi je, po njegovim rečima, posvećen ljubavi kao osnovnoj temi koja okupira njegov život i rad, i zato ona nije “album njegovih fotigrafija” već “symbol njegovog životnog puta”.
(Ceo tekst u najnovijem broju “Čačanskog glasa”)
