УЗ МАТЕМАТИКУ ДО ИЗАЗОВА ПРОГРАМИРАЊА
Млади Чачанин Милан Миливојчевић, успешно се школује у земљама Европске уније. Од септембра се налази у Прагу, поводом европске размене студената. Био је у непосредном окружењу недавне трагедије на Карловом универзитету, чији је студент, али то сада није повод за нашу причу. Рођен је у Чачку, где је завршио ОШ “Милица Павловић” и Гимназију, као и Основну Музичку школу “Стеван Мокрањац” у Краљеву. Каже да није увек био међу најбољим ђацима, али је учествовао на бројним такмичењима из математике. На Универзитету Приморска у Копру (Словенија) је завршио основне студије на енглеском језику и стекао звање инжењера рачунарства и информатике. Тренутно је мастер студент друге године на истом универзитету. Почетком 2023. године добио је признање најбољег студента Универзитета Приморска. Наведено је по основу свих његових наставих и ваннаставних активности, а то су учешћа на међународним такмичењима, волонтирања, али и успешна представљања универзитета и државе Словеније на јубиларној конференцији “Ерасмус 35 година, 35 искустава”, која је одржана у Бриселу.
На свом путу до професионалног избора и успеха наглашава пресудну улогу свих његових наставника, од основне школе до студија. Ипак, док говори за новогодишње издање “Чачанског гласа”, Милан носталгично каже: – Недостају ми завичај, породица, пријатељи и због тога планирам да се вратим ускоро.
ОДЛУКА О ШКОЛОВАЊУ У СЛОВЕНИЈИ?
– Још од основне школе, био сам свестан своје жеље да се бавим неким обликом математике. Наравно, прво сам желео бити наставник, а онда сам увидео важност математике и у програмирању. Један од кључних разлога за то су били учитељица Весна Анђелковић, која је усадила љубав према математици у моје срце од самог почетка похађања ОШ “Милице Павловић”, а одмах затим и наставница Маријана Курчубић са додатним наставама математике у вишим разредима основне школе. Током Гимназије, ова жеља је постала још снажнија, посебно захваљујући сарадњи са професором Вукашином Спасовићем.
Након завршетка средње школе, одлука о даљем школовању била је јасна – желео сам уписати нешто што има везе са математиком. Тако да је коцка пала на Математички факултет у Београду, програм Рачунарство и информатика. Нажалост, након завршетка прве године, схватио сам да ствари нису ишле онако како сам очекивао. Оно што смо учили није одговарало мојим очекивањима, полако сам губио интересовање за математику и, иако сам уписао наведени програм, већина курсева није била усмерена ка програмирању. Вероватно нисам био довољно стрпљив. Зато сам у септембру 2019. године одлучио да упишем додипломске студије Рачунарство и информатика у Словенији. Ова одлука ме је привукла, јер је програм био на енглеском језику, професори су били из целог света, студирање бесплатно, а универзитет се налазио уз обалу мора! С обзиром на то да су додипломске студије „само“ три године у Словенији, нисам се превише бринуо о „губљењу“ две године у Београду.
ИЗБОР ПРОФЕСИЈЕ?
– Никада нисам био међу најбољим ученицима у разреду. Увек сам био добар из математике, али чак ни тамо нисам волео много теоретског учења. Међутим, то не значи да сам бежао од других предмета, напротив. Увек сам био знатижељан да чујем нешто ново и да дискутујем о стварима. Мислим да ме ова радозналост довела до програмирања, јер пружа прилику да радим на разноликим пројектима – од медицинских до маркетиншких или уметничких. Управо та динамика ме испуњава и мотивише да сваког дана унапређујем своје вештине.
Иако сам рано имао додира с рачунарима у првим разредима основне школе захваљујући додатним часовима, које су организовали наставници Симеуновић и Чоловић, мој први додир с програмирањем дошао је можда чак и касно (у поређењу с некима) – током треће године Гимназије, уз професорку Вујиновић. Она нас је подучавала основама програмирања, што ме фасцинирало и отворило врата овом узбудљивом свету.
КАРИЈЕРНИ РАЗВОЈ?
– У току трогодишњих додипломских студија на Факултету за математику, природне науке и информационе технологије (ФАМНИТ) Универзитета Приморска, имао сам прилику истраживати различите области рачунарских наука. Почевши од веб програмирања – које је обично прва асоцијација на посао програмера, преко оптимизационих алгоритама, рачунарског вида и роботике, па све до проширене стварности (extended reality). На пример, мој дипломски рад испитивао је могућности поправљања дуплог вида (диплопије) у виртуалној реалности (ВР) тј. помоћу ВР наочара. Након дипломирања, уписао сам мастер из исте области, такође на ФАМНИТ-у, на којем сам тренутно друга година.
Осим стручног образовања, захвалан сам Универзитету Приморска (УП) за многе ваншколске активности. Волонтирао сам на Европском конгресу математике који је организовао управо УП. Захваљујући овом догађају, схватио сам могућност учења и стицања искуства волонтирањем на великим конференцијама. Посебно током времена пандемије, искористио сам прилику да онлajн учествујем на бројним међународним конференцијама које су ми омогућиле да сазнам најновија достигнућа у пољу рачунарских наука и упознам људе који померају границе познатог.
Током студија, успео сам да се такмичим и освојим неколико награда. Стекао сам титулу “Победника универзитетског програмерског маратона”, као и бронзану “Вега награду” на Међународном математичком такмичењу – што сада чини моје године проведене у Београду још кориснијим. Осим такмичења, имао сам прилику да проведем и два петомесечна “Ерасмус+” програма размене студената у Чешкој, тренутно сам на другој.
ПРЕДСЕДНИК ЕРАСМУС СТУДЕНТСКА МРЕЖА
– Такође, поносан сам што сам био део неколико великих студентских организација, као што су Google Developer Student Club (GDSC), где сам био технички саветник, и Erasmus Student Network (ESN) Приморска, где сам обављао функцију председника. GDSC је студентски клуб који има за циљ да студенте упозна с најновијим трендовима и технологијама путем различитих предавања и гостовања, те организује такмичења у сарадњи с локалним компанијама. ESN је највећа студентска организација у Европи, присутна у преко 1.000 високошколских установа из више од 40 земаља. ESN ради на побољшању социјалне и академске интеграције међународних студената у заједницу, уз мото „Студенти помажу студентима“. Обе ове организације биле су важан део мог развоја, и на стручном, али и личном нивоу. Тренутно сам више фокусиран на завршетак мастер студија, па сам смањио ваннаставне активности, али и даље сам активан у ESN организацији као координатор партнерстава у ЕСН Словенији.
Захваљујући волонтерском раду, такмичењима, и академским успесима, имао сам част да ове године примим „Признање Универзитета Приморска за студенте Универзитета Приморска“. На предлог факултета, за широк спектар волонтерског рада и значајан допринос угледу и видљивости факултета и универзитета на националноми међународном нивоу.
ЗАВИЧАЈ, КОРЕНИ…?
– Поносан сам што увек могу рећи да сам из Чачка, града и људи који су ми пружили много током мог одрастања. Посебно су ми драги Кукићи и Мрчајевци, места, где су моји корени и где ми и дан-данас живе деда и бабе. Кад год успем да издвојим мало више времена, волим да се вратим тамо. Та места су моји извори енергије. Нажалост, време ми не дозвољава да се често враћам. Тек, неколико пута годишње, на по пар дана. Често то није довољно да посетим многе пријатеље, уживам са породицом и поздравим старе познанике. Ипак, радује ме што сам и даље у контакту с многима од њих путем друштвених мрежа. Помоћу њих се и трудим да пратим и навијам за КК „Железничар“, за који сам играо кошарку у млађим категоријама, Сабор фрулаша у Прислоници и активности културно-уметничких друштава „Абрашевић“ и „Дуле Милосављевић Желе“, где сам свирао фрулу с неким од најбољих, као што су Слободан Вукићевић, Слободан Ковачевић и Зоран Јевтић, као и наступе Гимназијског хора и многе друге активности.
ПЛАНОВИ ЗА БУДУЋНОСТ?
– Што се тиче моје будућности, још увек нисам сигуран како ће изгледати. Волео бих да се једног дана вратим и оснујем сопствену компанију у Чачку. Не знам да ли ће то враћање бити одмах после мастера, јер можда се определим и за докторске студије.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије саговорника
