Kultura

ЧАЧАНИН НИКОЛА ПЕУЛИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ „ДОСИТЕЈЕВО ЗЛАТНО ПЕРО”

Првом наградом на недавно завршеном седмом књижевном конкурсу за Награду „Доситејево златно перо”за најбоље радове младих аутора до 35 година, овенчан је коауторски есеј под називом „Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића” аутора Ђорђа Ђурђевића и Николе Пеулића, библиотекара из Чачка. Додела награда уприличена је у петак, 17. септембра 2021. године, у Доситејевом дому у Београду, где су се окупили аутори најбољих радова на овогодишњем конкурсу „Доситејево златно перо”.

Пројекат „Доситејево златно перо” реализује се уз подршку Секретаријата за културу Града Београда. Жири у саставу: Душан Иванић, председник и чланови Радомир Путник, Војислав Јелић, Ђорђе Ј. Јанић и Јана Алексић, од великог броја пристиглих радова наградили су најбоље. Иначе, награде се додељују у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност – есеј, басна, путопис, кратка прича.

Председник жирија, професор др Душан Иванић, пожелео је том приликом добродошлицу награђеним ауторима, упознавши их са бројним активностима и програмима Задужбине „Доситеј Обрадовић”, која је овим догађајем обележила свој седамнаести рођендан и истовремено започела своје активности у оквиру манифестације „Дани европске баштине”.

Образложење жирија за награду „Доситејево златно перо” за 2021. годину прочитао је професор др Војислав Јелић: „Следећи теоријске премисе поетике културе, аутори студије „Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића” одважили су се на рашчитавање канонских текстова „Карејског“ и „Хиландарског типика“ Светог Саве, написаног на самом крају XII века, односно „Житија и прикљученија“ Доситеја Обрадовића из последње четвртине XVIII века, као прворазредних текстова културе, који рефлектују друштвени хабитус, идеолошке оквире и духовна тежиште припадајуће им епохе. Увидевши дијахронијски карактер анализираних дела, они су своју херменеутичку пажњу усредсредили на значења похрањена у текстуалним слојевима са гастрономском тематиком, као и на културне контексте које та значења призивају и у којима се, сходно законитостима епохе, усложњавају. Методолошки принципијелном компаративном анализом духовног места и значаја сведене средњовековне монашке трпезе, као агапе, и нововековне изобилне монашке и грађанске трпезе, као стецишта задовољства, аутори су истакли упоредивост (по супротности) философских постулата и културних образаца двеју конститутивних епоха за наше културно саморазумевање. Поред завидних новина у приступу и интерпретацији, есеј „Анђео хедонизма: монашка трпеза од Светог Саве до Доситеја Обрадовића“ издваја занимљиво и духовито излагање истраживачких резултата, висок степен информативности и луцидна запажања.”

У награђеном раду, како истиче Никола Пеулић, се у контексту културних истраживања компаративно посматрају две трпезе: средњовековна и просветитељска, присутне у типицима Светог Саве и у „Животу и прикљученијима“ Доситеја Обрадовића.

– Дати текстови у себи оцртавају две различите епохе, два различита религиозна дискурса, две различите перцепције и концепције света, два различита типа монаха, а на крају, и два различита концепта човека, односно, начина његовог идентитетског самообликовања. Метаморфоза средњовековне зделе у просветитељски тањир последица је измене гастрономске сцене две поетике, која подразумева напуштање богослужбеног карактера монашке трпезе и укључивање хедонистичког искуства у конзумирање јела и пића, док процес детеологизованог једења прати кантовско освешћивање самоскривљене незрелости, постаје знак просвећености, одакле почињу Доситејеве богате трпезе, односно, постаје моменат у ком изостаје други (бог) као извор идентитета, те се човек окреће себи као себе-извору – наводи чачански лауреат овог признања Никола Пеулић.

З. Л. С.

Фотографије: Никола Пеулић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.