ОДРЖАНО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ И ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 120 ГОДИНА ОД СМРТИ АНТОНА ПАВЛОВИЧА ЧЕХОВА
Поводом великог јубилеја 120 година од смрти Антона Павловича Чехова, који се обележава ове године, Удружење „Ксенија – руски језик” је са сарадницима организовало изложбу и књижевно вече „Чехов – лекар душе и тела” посвећено генију кратке форме. Величање руског књижевника уприличено је у Народном музеју Чачак, 14. новембраАутор изложбе о Чеховљевом животу и делу је Вука Јеремић, дипломирани филолог светске књижевности, запослена у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” Београд. Своју реч о Чехову изрекао је и др Владимир Димитријевић, професор српског језика у чачанској Гимназији. Чеховљеве цитате на српском и руском казивале су Милица Матовић, професор српског језика и књижевности у Основној школи „Филип Филиповић” и Ксенија Радојичић, проф. руског језика и књижевости, председник удружења „Ксенија – руски језик”.
Да је међу руским великанима какви су били Достојевски и Толстој могуће издвојити и искре које су се појавом Антона Павловича Чехова отвориле нова тумачења људских карактера, потврђује његово стваралаштво. У уводној речи књижевне вечери председник Удружења је поменуто појаснила.
‒ Иако се руска књижевност не може замислити без Чехова, када се он појавио на књижевном небу велике руске литературе, чинило се да више нема шта да се каже после Толстоја и Достојевског, који су маестрално приказали људске судбине до најтананијих дубина људске душе. Ипак, Чехов је успео да започне нову, кратку форму којој је остао доследан до краја свог кратког, али врло плодотоврног живота. „Сажетост је сестра талента” је било његово гесло и ми то данас највише памтимо по честим цитатима овог великана – истакла је проф. Ксенија Радојичић.
Приповедајући о Чеховљевим маестралним кратким причама и драмама, Вука Јеремић је присутне упутила у садржај изложбене поставке. Према њеним речима, јасно се већ у првим књижевним делима Чехова оцртава његов пут иако је на почецима свог стваралаштва писао да би имао материјалну добит. Чини се да је тежак и прилично суров живот створио великог човека. Музика и књиге су у младом Чехову побудили љубав ка уметности. Када је са 13 година први пут био у локалном позоришту, Чехов показује склоност ка лепом, ка изражавању на сцени, што се касније одразило у његовим поставкама драма, а већ као гимназијалац почиње да пише кратке хумористичке приче, о чему је детаљније појаснила Вука Јеремић. Појашњен је однос и утицај његовог опредељења да постане лекар, али и са друге стране да својом поетиком буде, заправо, „лекар душе”.
Детаљно су разрађене кључне тачке појединих приповедака, али и значај „Галеба”, „Ујка Вање”, „Вишњика” и „Три сестре”. У Чеховљевој краткој форми неретко се сусреће хумор који је био само њему својствен, како наводи Јеремић да „у најсмешнијим ситуацијама има и једна тужна, сетна нота”.
Како се сматра да је Чехов најпревођенији и најекранизованији руски писац. То је највероватније због тога што он није препричавао и анализирао људске судбине већ је једноставно записивао у кратким цртама. У складу са претходним др Димитријевић наводи да је једна од важних одлика Чеховљевог стваралаштва верност у истини о језику. Према речима др Димитријевића, Чехов је сматрао да књижевност не сме себи да дозволи преопширност, барокну раскалашност и не сме да лаже. Тумачећи причу „Студент”, др Димитријевић се ослања на Чеховљеве закључке: „Чак иако човек нема вере у потпуности, мора да буде поштен према себи и да вечна питања себи поставља”.
Милица Матовић
