БРОЈЕ СЕ (САМО) ДОБРА ДЕЛА
У причи о Дејану Ранчићу и Ацу Васовићу тешко је не говорити у бројкама. У шали кажу да, кад се саберу године у крштеницама, заједно имају 122. Толико приближно траје и њихово пријатељство, коју деценију мање и кумство. Овај број скоро да се може дуплирати у још једној рачуници! Њих двојица укупно су 210 пута добровољно дали крв! Недавно су од Црвеног крста добили признања као вишеструки даваоци. (Да не буни што је на Ацовом одличју исписана стотка, а на Дејановом 75, то је због неких других сумирања). Ацо, заправо, само пар корака „бежи“ свом вршњаку и школском другу. Бројке су могле бити и много веће, кажу, да нису морали да праве паузе због разних разлога. Али, има још времена да „изравнају рачуне“, па и да их повећају, само да им Бог да здравља.
„УДАРНИЧКИ“ ТИМ ФАБРИКЕ РЕЗНОГ АЛАТА
У исто време почели су да раде у Фабрици резног алата, одмах после средње школе. Ацо је писао молбе за обојицу, само је имена променио, што је, показало се, било пресудно за све што је уследило и у овој причи. Чачанска фабрика резног алата била је позната и по једној од најјачих екипа добровољних давалаца крви.
– Први пут сам дао крв 24. децембра 1985. Као младог радника старије колеге су ме позвале да кренем са њима у болницу да дамо крв. Дочекали су нас као да су им дошли најдражи гости. Наравно, за многе је значило и што су се добијали слободни дани, али већина је то тада радила из других разлога. Временом ми је то постала навика, па и потреба – каже Ацо.
Дејан му се придружио већ почетком 1986. И он се сећа детаља, да су тог дана многи одустали због страха, јер се први пут радила провера крви и на ХИВ, о коме се у то време мало знало.
Са памћењем на коме им може позавидети и „савршени“ вештачки ум, до детаља се сећају и свих каснијих догађаја, заједничких одлазака у Фочу (данас Србиње), Требиње, Бијељину и друга места за време рата деведесетих, када је њихова крв спасавала животе многих. Не заборављају да помену своје другове и колеге Рада Дугачког и Горана Сатару, као и Влада Станишића и Бата Гојковића из ФРА, а нарочито Љиљу Козодеровић, која је водили фабричку екипу. Дејан и Ацо били су пример другим пријатељима и колегама, мотивисали су их да постану део велике хумане породице. У Трансфузији чачанске Болнице знали су да на њих увек могу да рачунају. Тако је и сада, јер углавном по четири пута годишње дају крв, колико је и дозвољено. Без речи се одазивају и кад их неко позове, када је хитно потребна крв због операције, лечења…
– Можда у почетку, док смо били млади, нисмо били свесни колико је то значајно. Али, уз ово смо сазрели као људи, посебно за време рата. То се тешко може описати речима. На мало начина човек може да помогне другом човеку. Ми смо ненаметљиви и обични људи, не можемо направити неки лек, вакцину… Дати крв је најлакши и најједноставнији начин да неком подариш оно што му можда спасава живот – каже Дејан.
– Док је човек солидног здравља, треба да даје добровољно крв. Многи лекари то и препоручују. Кажу и да се око 450 грама крви, колико се максимално даје, надокнади за један дан – појашњава Дејан.
Поредећи некадашње време, када су акције добровољног давалаштва биле масовне, он примећује да је сада све мање младих. Ипак, радује га да међу њима има све више девојака. Његове две ћерке Срна и Нешка и син Горчин су и сами постали добровољни даваоци, као и Ацова ћерка Љубица. Верује да ће син Петар кренути његовим стопама, док се најстарији Павле још колеба. Поносни су на своје потомке, а Ацо додаје да су његови отац и брат били дугогодишњи даваоци крви.
РАТНЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ…
Посебно место у њиховим сећањима има један одлазак у Фочу. Због великог снега морали су да се врате добар део пута. Ништа их није могло спречити да стигну на циљ. Ноћили су у градској болници, пуној рањених. Сутрадан, после акције, обишли су цео град, који је био сав у ранама, као и тамошњи људи. Мостови су били срушени, свуда беда, јад и мука.
У Требиње, чија је Фабрика алата била побратим са ФРА, ишли су тих деведесетих више пута. Биле су то велике акције, када су у тај град долазили са свих страна. Чачани су предњачили. Сваке акције се сећају, и кад су ишли до ратних положаја.
– Страшна су то времена била. У њиховој фабрици цео један зид био је прекривен умрлицама. Колико год да је све то било тешко, увек је било неко посебно расположење, та дружења са тамошњим људима, који су нас гледали као да смо им род рођени. Биле су то топле људске приче, остала су та познанства за цео живот… – причају они.
Ацо једино жали што због болести једно време није могао да даје крв. Тешко му је пало и што приватни послодавац код кога је радио није имао разумевања, па иако по пропису има право на слободан дан, није могао да га добије. Да није било тога, вероватно би рачуница била много већа. И Дејан је једно време могао да буде давалац само за хитне случајева, његову крв су добила многа новорођенчад.
Да ли ће им све то недостајати после шездесет пете, до када по закону могу бити даваоци крви? На то питање обојица дају потврдан одговор. Када се испружи рука и из вене потече крв, изгубе се све разлике међу људима.
– Највећа награда су нам сви осмеси захвалних људи. Све што смо урадили „плаћено“ је том захвалношћу и пријатељствима. Да смо опет у прилици, истим путем бисмо ишли – једногласни су Ацо и Дејан.
Весна Тртовић
Фото: албим саговорника
