Жарко Јовашевић, свестрани уметник пореклом из Чачка, има два бенда у Немачкој. Ствара музику инспирисану богатим балканским мелосом, о којој ће се сигурно још много причати. Свира гитару, клавир, фрулу, усну хармонику, бузуки, пева, компонује, пише текстове… Професор је у једној берлинској Музичкој школи за даровиту децу, коју похађа и његова деветогодишња ћерка Ивана. Иза ових уводних речи може се тек мало назрети веома занимљива и оригинална стваралачка личност. Јер, музика за Мистер Жарка (што је и назив првог бенда) није била дечачки сан, већ неминовност коју су у његовим венама исписали породични гени. Берлин, град у коме живи више од две деценије, избистрио је извор и допринео да на други начин доживи све оно лепо што чува традиција.
ЗА СВЕ ЈЕ „КРИВ“ КРАЉ ЧАЧКА
Жарко је музику учио од најбољих. У тај свет увео га је Ненад Марић – Краљ Чачка, са којим је делио гимназијску клупу. Краљ му је био први учитељ гитаре, усну хармонику је учио од Драгољуба Дуда Лукића, који је пристао да му даје часове када је у Жарку видео заљубљеника попут себе. Није то било случајно. Деда по оцу по коме је Жарко добио име, а који је умро пред његово рођење, био је учитељ виолине и француског језика у селу Марковица, где је водио и хор… И чувени етномузиколог Драгољуб Јовашевић је из исте породице. Жарков отац је аматерски свирао гитару, а један брат од стрица професионално се бави музиком у Сиднеју.
– Ипак, искру су пробудили Ненад и Дуде у средњој школи. Ненад је тада био у Диппарпл фази, имао је дугу косу… Преко телефона ми је свирао Хендрикса и ја сам се заљубио у звук гитаре. Свирали смо заједно као средњошколци, а онда током студија, у време бомбардовања 1999. стално смо свирали у парку. Учили су ме да свирам без нота. Трећи мој учитељ био је композитор и саксофониста Борис Ковач, који живи и ради у Буковцу, селу поред Новог Сада. Ишао сам код њега на радионице композиције док сам студирао енглески језик у Новом Саду – препричава нам Жарко своје почетне кораке у музици.
Радионице код Бориса су у неку руку биле пресудне. Упознао је његову супругу Ивану Инђин, која је била уметнички директор новосадског Камерног позоришта „Огледало“. Жарко је почео да ствара и свира музику за њихове представе, што га је одвело до режисера из других земаља. Тако је дошао и до режисера из Берлина који га је позвао да у једном малом позоришту волонтерски ради музику за представе, музичке перформансе. Управо је био завршио англистику, почео да ради у школи у Буковцу, али је одлучио да не пропусти прилику.
ПОЗОРИШТЕ – ОПЕРА – КОНЗЕРВАТОРИЈУМ
У Берлину је музика постала део његовог свакодневног живота, професионалног, али и оног дубљег, јер, како признаје, постала му је насушна потреба. Са берлинским позориштем је наступао у многим европским земљама. Онда је решио да упише нове студије – композицију на Музичком конзерваторијуму. На пријемном у Класичној музичкој школи, која је припрема за Конзерваторијум, личио је на Дилана, на гитари и усној хармоници свирао је своју композицију… Није успео из прве. После годину дана учења клавира, хармоније, нота, уписао је одсек за учитеља музике, са класичном гитаром као главним предметом, али и солфеђом, клавиром и дириговањем хором и оркестром… Остварио је свој сан, завршио је Конзерваријум! Паралелно је радио у Градској опери, где је држао радионице младима из социјално угрожених пародица… Тако је финансирао студије музике.
– Ја сам релативно касно почео да се бавим музиком, тек са 17-18 година. На Академији сам био најстарији. Али није ми недостајала мотивација и инспирација. Музика је моја терапија, али и најинтимнији начин да искажем своја осећања – каже четрдесетшестогодишњи Жарко Јовашевић.
MR ŽARKO I ŽARKO JOVAŠEVIĆ & SEVDAH NOIR ORCHESTRA
Његов бенд MR Žarko свира балкански брас-џипси-фјужн. У њему су углавном музичари са наших простора. За 12 година снимили су четири албума и наступали у многим земљама – Мађарској, Холандији, Турској, а посебно добра атмосфера била је на фестивалу у Казахстану. Публика не само на концертима у Берлину, прича Жарко, реагује на њихову музику фантастично.
– Растао сам уз рок, блуз, шансоне, волим ту музику и данас. Али, тек у Берлину сам сам схватио своје музичке корене и препознао вредност нашег фолклора и изворне музике. То је дало дубљи печат мојим композицијама и шта год компонујем прожето је нашим етно-блузом, нашом етно-меланхолијом – описује своју музику Жарко Јовашевић.
Са овим бендом остварио је сарадњу и са оркестром Бојана Крстића, вишеструког победника Сабора трубача у Гучи.
– Тај наш трећи албум снимили смо у Владичином Хану. Научи су напамет све моје композиције које сам им послао, без нота! Била је то фантастична сарадња – са усхићењем се сећа Жарко.
Сада ствара и са квинтетом Žarko Jovašević & Sevdah Noir Orchestra, који кроз кабаре приступ комбинује балкански севдах, танго и баладу.
– Тренутно радимо са једним режисером на албуму-пројекту „Lullabies for Ivana” („Успаванке за Ивану“), који је инспирисан мојом ћерком. Трудимо се да направимо нови звук – оријентални психоделични севдах. Планирамо да сарађујемо са другим уметницима – најављује Жарко и додаје да би волео да наступе у Србији, наравно и у Чачку.
Воли свој посао у Школи за надарену децу, у којој има свој оркестар и хор.
– Моја мисија је да деци улијем љубав према музици, као што је то мени успео Дуде Лукић. Деца расту уз дигиталне медије, у којима нису потребни ни мозак, ни емоције за неки креативни процес. То музику удаљава од сврхе – да буде нека врста терапије и испољавања дубоких осећања – сматра Жарко Јовашевић.
Жели и то да промени – да децу мотивише да сами раде и стварају, јер, како каже, музика звуком и вибрацијама има директни приступ свим нашим чулима и можда једино кроз музику можемо да изразимо најдубље емоције.
Весна Тртовић
Фото: Andrey Kezzyn
СРПСКА ФРУЛА
Још као студент научио је да свира српску фрулу. Одушевљен је звуком овог малог дрвеног чуда, па скоро да не пропушта Сабор фрулаша у Прислоници. Ћерка Ивана одабрала је клавир, али се већ и сама опробала у компоновању.
ТРУБА У ГУЧИ – ПОСЕБНЕ ЕМОЦИЈЕ
Музиком са ових простора Жако Јовашевић је заразио многе колеге, не само у Немачкој. Већ годинама заједно са њим за сваки Сабор трубача дође их неколико. Тако је било и ове године. Са њим су у Гучи били уметници класичне музике из Америке, Немачке и Енглеске. Били су одушевљени, не саборском атмосфером, већ оним што су чили и видели на такмичењу трубачких оркестара.
– Фасцинирани су ритмом, бојом звука и специфичном техником наших трубача и музичара. Анализирали су их кроз бројне музичке параметре, али и веома емотивно – преноси Жарко утиске ових музичара.
