ЉУДСКОСТ, ОСМЕХ, ДОБРОТА…
Недавно се у 86. години, за многе који су га познавали и волели, препознавали по осмеху, доброти и људској пажњи, изненада преселио у вечност сећања своје породице и пријатеља, један вредан и међу људима омиљен и поштован суграђанин Десимир Томовић, дугогодишњи финансијски директор ФРА и “Електродистрибуције” у Чачку. Готово сви су га од милоште звали Дејан.
Рођен је 14. јула 1940. у драгачевском селу Ртари. Основну школу завршио је у Марковици, средњу Економску школу у Чачку и Економски факултет у Нишу. Они који су га добро познавали знали су да је био одличан организатор и да је своје време мудро користио – планирао је сваки наредни дан – имао је јасно дефинисане циљеве и планове активности којих се редовно придржавао и стога је током дана успевао да уради много висе од просечног човека.
Од породице сазнајемо више о томе како је текао његов живот, школовање, професионална каријера. Веома млад је почео да ради. Прво у сеоским задругама у Рошцима, Трбушанима и Заблаċу. Као дете које долази са села, преданим радом градио је свој животни пут и каријеру и несебично се залагао за напредак и развој села и сеоских домаћинстава. Почетком седамдесетих година прошлог века почиње да ради у Фабрици резног алата у Чачку, тада великој и перспективној компанији. ФРА је доживљавао као своју породицу. Пријао му је звук машина, ценио је врсне инжењере и вредне раднике и од њих је много научио о производним процесима и алатима које је фабрика у то време производила. Иако му је посао био везан за канцеларију, често је одлазио у производне погоне да види стварење новог производа, чему се много радовао. ФРА је у то време уживала углед великог југословенског извозника, 45 одсто своје производње извозила је, углавном, у индустријски најразвијеније земље света. Као финансијски директор, успешно је управљао финансијама фабрике, али и дао велики допринос решавању стамбеног питања радника који су градили куће у насељу Обреж.
Музика и хармоника били су његова велика љубав још од детињства. Неко време је био и председник КУД “ФРА”, пратио је и подржавао њихове турнеје и залагао се за очување традиције. Своју љубав према музици неговао је и у каснијим годинама свирајући својим пријатељима и унуцима. Весео по природи, волео је дружења и често организовао јубиларне матуре, испраћаје у пензију и разне друге прославе. Након скоро две деценије рада у ФРА, прелази у Електродистрибуцију, где наставља да руководи финансијама. У тешким и сложеним временима, почетком деведесетих, истовремено штитећи интересе предузећа за које је радио, разумео је проблеме обичних људи и свакодневно радио на њиховом решавању. Врата његове канцеларије увек су била отворена за сваког грађанина који је тражио помоћ и разумевање. Без обзира на то што је био преплављен пословним обавезама, породицу никада није тиме оптерећивао.
Поред богате и испуњене професионалне каријере, са супругом фармацеутом Ружом Мандић из Виљуше има троје деце, Ивану, Мирјану и Јована. Много је улагао у образовање своје деце, као и унучића. Подстицао их је да уче стране језике, путују, шире видике, да се друже и овладају разним вештинама како би се лакше носили са животним и пословним изазовима. Трудио се да остане у току са развојем нових технологија, јер је увек желео да се информише о актуелним темама из разних области. Своју виталност одржавао је проводећи време у раду, како физичком, тако и интелектуалном. Живео је здраво, рекреирао се некада на атлетској стази, а некада у природи и мотивисао друге да пешаче и планинаре.
У пензију одлази 2002. године. Своје пензионерске дане посветио је породици, посебно унучићима Ани и Салу, којима је говорио да су скромност, рад и свестраност – праве животне вредности. Посебно је волео своје Ртаре у којима је организовао бројна окупљања, као и свој испраћај у пензију, који је прославио са својим колегама и пријатељима. Последње сате свог живота провео је у родним Ртарима. Као што наш суграђанин Бора Чорба у песми „Задњи воз за Чачак“ каже:
“Дај ми барем наде зрачак,
кажи где је пут за Чачак.
Ја сам Божјом руком вођен,
да умирем где сам рођен.“
Преминуо је 5. априла 2026. а испраћен 7. априла на Градском гробљу у Чачку, уз своју омиљену песму са „Овчара и Каблара“, дирљиве говоре синовица, Милке и Маријане, као и дугогодишњег пријатеља Божа Милојевића, на чему им је породица веома захвална.
З. Л. С.
Фотографије: породична архива
АНТРФИЛЕ
О ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ИМАО НОВЦА ДА ПЛАТИ СТРУЈУ
Док је радио у “Електродистрибуцији” испричао нам је један необичан догађај кога се породица сећа.
За време највеће кризе деведесетих година прошлог века, један човек из Драгачева дошао је да му каже да нема новца да плати струју. Дејан га је замолио да уплати било шта, макар 200 динара, само да се види да је почео да уплаћује. Човек му је рекао да ако уплати тих 200 динара, онда неће имати за аутобус. Ипак је уплатио. Након два, три сата, Дејан је са колегом кренуо на колегијум у Гучу. Напољу је вејао снег и било је јако хладно. На пола пута видели су неког старијег човека како пешке иде по вејавици. Дејан је зауставио ауто и питао човека где иде. Када га је погледао, схватио је да је то исти онај човек који је пре тога био у његовој канцеларији, како би решио проблем око струје. Када га је Дејан упитао зашто иде пешке, човек је рекао да је последњих 200 динара дао за струју, па није имао више новца за аутобуску карту. Дејана је то много погодило. Рекао му је да уђе у кола, питао га где живи и одвезао га до куће.
