У „првом полувремену“ свог живота Ђурђе Дмитрић је био посвећеник спорта, пре свега фудбала и кошарке коју је тренирао десет година. Чинило се да је природан след одабир ДИФ-а за студије. Ипак, „друго полувреме“ овај тридесетшестогодишњи Чачанин посветио је уметности, тачније сликарству. Не може се рећи да је та одлука дошла изненадна, јер како прича Ђурђе, дуго је у себи носио уметничку искру коју је први пут осетио када је од оца добио блок за цртање и водене боје. Можда је још тада одлучио да ће једног дана запловити овим водама. Његови радови су веома разноврсни, од цртежа налик стрипу, пејзажа са елементима наивне умености до инсталација и апстрактних слика на разним подлогама. Разнолики су мотиви, теме и технике, а тренутно највише ради зидно сликарство ентеријера. Наравно, није одустао од спорта, воли да ради као тренер, посебно са децом. Поред тога, у последњих десетак година рекреативно игра ватерполо на градском базену.
– Проходао сам уз фудбалску лопту и дуго ме само то интересовало. Када сам од оца добио блок и боје, био сам фасциниран и чинило ми се да видим бесконачно много комбинација – призива Ђурђе у сећању своје прве утиске.
Дар за цртање и сликање примећивао се већ у основној школи, па и касније у Гимназији. Саветовали су га и професори да упише Ликовну академију, али је кошарка однела превагу. Определио се за ДИФ у Београду, јер је сматрао да ће му тај факултет помоћи да „хармонизује“ своју енергију. Пут у уметност који доживљава као духовни, узвишени, невиљиви космос, спојио је при крају студија са спортском страном своје личности.
– Још као деветогодишњак осетио сам унутрашњи глас да ћу од тридесете године бити у сфери уметности. Тако се и догодило – каже Ђурђе, који подједнако воли да прича о обе своје страсти, уметничкој и спортској. Тако сазнајемо да је током мастер студија радио у Центру за виталност нације др Веска Драшковића, где је, каже, надоградио многа своја знања са факултета. После завршених студија почео је све више да црта и слика. Читање „Охридског пролога“ Светог Николаја Жичког ширило му је духовне хоризонте. Годину и по је био у школи иконописа, а помагао је у осликавању Цркве Свете Тројице у Зубином Потоку. Иако каже да је био само шегрт била му је велика част што је био део овог за њега узвишеног дела. Болест и изолација током короне на неки начин су му помогли да се загледа у себе и свој дар. И тада је сликао, пре свега хришћанске светитеље за шта је добио благослов. Привлаче га верски мотиви, али и галактичке теме, које су му биле инспирација за осликавање плафона у собама своје две ћерке.
– Заљубљеник сам у космос од четврте године, када ми је мајка читала о планетама. Смењивале су се сваке друге ноћи ове приче и Библија за децу. То су била семена за мој ум – објашњава Ђурђе.
Осим на зидовима, слика и на панелима за зидове. Посебно је поносан на сет који је намески сликао за стан свог пријатеља и колеге који са породицом живи у Лугану. Осликао је пет панела, и то са обе стране, тако да се ротирањем могу правити разне комбинације. У плану је да нешто слично уради и за кућу другог пријатеља.
– Намера ми је да комбинујем апокалиптичне мотиве, који су за мене ослобађајући, са апстракцијом. Користићу опет црни угаљ који упућује на неки вид закорелости духа и душе – каже Ђорђе.
Израђује и бројанице од полудрагог камења. Цртеже воли да ради лајнерима, јер пружају могућност прецизности. Слика јаким, углавном, акрилним бојама, а почео је да користи и црни угаљ. Заинтересован је за дизајн тегова, шаховских сетова и одежди за православне младожење.
Његов рад Чачани су могли да виде пролетос на групној изложби у Културном центру. Желео би да приреди самосталну изложбу у истом простору, а касније и у некој галерији у Београду. Ђурђеви радови се могу видети и на његовој инстаграм страници Voanerges_art (синови грома).
Весна Тртовић
Фотографије из албума саговорника
ВАТЕРПОЛО
Током студија заволео је и друге спортове, пре свега, ватерполо, па је овим спортом наставио да се бави и у родном граду. Ветерански клуб „Капиталци“, у коме је двадесетак чланова, учествује на бројним турнирима.
– Зими када наш базен не ради, играмо у Ужицу, са Ужичанима што је прави Косовски бој. Зато сада играмо као мешовите екипе – каже уз осмех Ђурђе и додаје да Чачку заиста недостаје један велики затворени базен и да се нада да ће та прича ускоро бити реализована.
РОЊЕЊЕ НА ДАХ
По повратку у Чачак радио је као спасилац на базенима и на Морави, а затим три и по године као настаник физичког. Ради и као дечији фудбалски тренер, тачније као координатор и демонстратор технике трчања, у коју је унео нове елементе. Каже да намерно није желео да се специјализује за неки одређени спорт, јер како многи ДИФ-овци кажу за себе – шегрти су за све спортске дисциплине, а доктори ниједне. На факултету је почео да тренира и роњење на дах и остварио добре резултате. Након четири блекаута, схватио је да му се тог спорта заситило и тело и психа. Опробао се и као аниматор, а тренутно ради као таксиста.
