ДР СЛАЂАНА ПАВКОВИЋ О ДЕМЕНЦИЈИ, ЈЕДНОМ ОД НАЈВЕЋИХ ИЗАЗОВА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА (4)
Сваки дан особа које живе са деменцијом и њихових породичних неговатеља је нови изазов. Није то само губљење сећања. Оно што је до јуче било потпуно лако урадити, већ наредног дана може бити непремостив проблем. То важи и за оне активности које се могу назвати урођеним, попут говора, ходања, потребе за храном, водом… Забораву су препуштене и навике и вештине стечене током живота, које човек временом усвоји као рутинске, од наједноставнијих као што је умивање, до оних сложенијих попут вожње бицикла, пливања. Чини се да се временом губи и моћ исказивања емоција кроз осмех, сузе. Свака деменција је различита, али суштина је иста. Болне су промене у личности блиских, које у почетку сродници тешко прихватају као последицу болести…
Процес деменције се не може зауставити, али се може успорити и олакшати кроз разне терапије. Као још један начин помоћи овим људима и њиховим породицама све присутнији у свету су дневни центри као услуга социјалне заштите. Радне и окупационе терапије под стручним надзором у овим центрима омогућавају да им живот буде лакши, квалитетнији, подношљивији, а неговатељима преко потребан предах. У Аустралији, где саговорница „Чачанског гласа“ др Слађана Павковић живи и ради, овакви центри постоје одавно. У овом броју нашег недељника др Павковић, која је члан Српског удружења за Алцхајемову болест „Сети се човека“ (СУАБ), говори о томе да ли овакве центре може у блиској будућности имати и Србија и како се, на прилично лак и јефтин начин, може доћи до њих.
ШКОТСКА ДОБАР ПРИМЕР
– Иако сам рекла да смо далеко од тога како је брига о деменцији организована у Аустралији, сигурна сам да дневне центре можемо имати. Прво, локацијски и просторно је то могуће. Имамо толико напуштених државних објеката у сваком граду, у готово сваком селу имамо напуштене домове културе. Дневни центар који би радио два или три дана за почетак би већ за неговатеље био велика помоћ. Ако држава запосли оне који ће радити са овим људима, онда остаје храна коју сваки човек може и да донесе. На пример, нека ти домови раде од 9 до 15 часова, особа доручкује код куће и онда, око 13 часова, поједе сендвич са чајем или кафом који се финансирају од центра. Наравно да је боље све њих ангажовати у припреми заједничких ручкова и да могућност боравка буде, на пример, од 9 до 17 часова. Али, за почетак може и једна скромнија варијанта, само да се померимо с мртве тачке.
Моје искуство из Шкотске показује да то не мора да буде веома скуп сервис. Они тамо имају чак и дневне центре које породица особа са деменцијом организује. Провела сам неко време тамо и непрекидно ме питају шта се дешава са Србијом. Они желе да будемо партнери и да нам помогну, али треба да почнемо. За то су нам, ипак, потребна нека средства и пристанак државе да нам да те напуштене просторе и помогне да их адаптирамо.
Шта могу урадити званичне институције и привредници, како би живот ових људи био бољи, лакши, садржајнији?
– Мислим да сам о званичницима већ пуно рекла, али привредници би могли у својим општинама да инвестирају у дневне центре, могли би да донирају СУАБ-у нека средства, како би било организовано што више кампања о подизању свести и обука јавних сервиса. Наше удружење се држи само на ентузијазму неколико особа и то је све. Ми немамо донација, јер немамо времена да се тиме бавимо. Мало нас је и покривамо неколико сервиса искључиво на волонтерској бази, иако смо сви професионалци у овој области.
СВЕТ КОЈИ ЛЕБДИ
Који су Ваши савети за особе које живе са деменцијом, а који за неформалне (породичне) неговатеље?
– Имала бих много савета, али свака деменција је различита, јер зависи од онога ко са њом живи, као и од неговатеља и релације између њега и особе која живи са деменцијом. Поручила бих само неговатељима да се труде да прихвате свет особе која живи са деменцијом, да схвате да њихов свет није рационалан, да је то један свет који лебди и који сваки дан има различита лица и наличја. Дакле, неговатељ то мора тако да прихвати и да се труди да разуме и игра игру коју намеће особа са деменцијом. Ми на нашој групи подршке учимо неговатеље како то да раде, јер то „како“ уопште није лако.
УВЕК ЈЕ ЕМОТИВНО ТЕШКО ЗА ПОРОДИЦУ
Ваша лична прича је везана за деменцију, што је била нова смерница и у Вашем професионалном животу, будући да сте после завршеног Филозофског факултета, одлучили да у Аустралији завршите и Медицински факултет. Можете ли рећи нешто о томе, како сте се Ви носили са свим што носи деменција драге особе?
– И сада се емотивно тешко носим са оним што је моја тетка преживљавала, као и моја сестра са њом заједно и са тим у каквим је условима морала да заврши. Моја тетка је прве симптоме почела да показује у својим раним педесетим и док се дошло до дијагнозе за све је већ било касно. А њена деменција је била једна тешка деменција пропраћена разним психотичким симптомима као што су параноје, халуцинације, агресивност, и на крају губљење готово свих способности. То је било у тим, иначе, тешким 90-тим и ја то све никако не могу да заборавим. Не могу ни да изговорим шта је све у њеној бризи било грешка, грешка до грешке! Али нисмо знали боље, ни ми, ни лекари. Са мојим родитељима је било, ипак, лакше, јер сам ја већ била образована, а моја сестра такође, што преко мене, што преко породичног искуства и својих пријатеља који су били неке сличне битке. Ја сам тада била у Аустралији, али непрекидно у вези са сестром и опет нисмо могле на крају да се изборимо са свим проблемима онако како смо желели. Моја сестра и сад плаче сваки пут кад помене наше родитеље, она је тај терет јуначки изнела, али емотивно је то било јако тешко. Она је сада одличан саветник другима, а то се у свету зове „искуствени експерт”. Она, такође, присуствује групи подршке коју ја водим, а СУАБ организује, тако да се заједнички трудимо да помогнемо другима.
Весна Тртовић
СТУДЕНТ И У 90. ГОДИНИ
Занимљива је прича др Слађане Павковић о њеним студентима и начину студија на Медицинском факултету Универзитета у Тасманији.
– Ми у Тасманији смо редак универзитет који има Факултет за бригу о деменцији. Дакле, ми образујемо кадар, углавном са већ социјалним или здравственим професијама, а некад и одмах после средње школе да раде са особама са деменцијом у болницама, домовима за старе, у социјалним организацијама за подршку. Често и сами неговатељи уписују овај факултет, јер је прва година финансирана од Владе Аустралије. Такође, имамо и кратке бесплатне курсеве које може да похађа ко год жели, само је потребно да зна енглески и да има приступ интернету – навела је др Слађана Павковић, којој је на Медицинском факултету главни предмет комуникација са особама које живе са деменцијом, али држи предавања и из других претмета (хроничне геронтолошке болести).
У емисији „Доживети стоту“, ауторке Марине Стојадиновић (Радио Београд 1), др Павковић је испричала да је њен најстарији студент имао 90 година! Он је неговао своју супругу са деменцијом, а када је почео да студира, заљубио се у ову област. Завршио је цео факултет, и то као одличан студент!
