ДУЊА ПЕТРОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ЕКОНОМСКЕ ШКОЛЕ
ОСИМ ПЕТИЦА, ВАЖНА СУ И ДРУГА ИНТЕРЕСОВАЊА
Дуња Петровић је ђак генерације Економске школе, смер економски техничар. Последње четири године, каже, такмичила се из различитих области: српски језик и књижевност, енглески језик, економска географија, историја, математика, принципи економије.
Наша саговорница истиче да кроз основну и средњу школу никада није марила за „титулама“, попут ђака генерације и вуковца:
– Оно што ме одувек занимало, а занима ме и сада, су такмичења. Успеси са такмичења су ми омогућили да постанем ђак генерације. Да ли ћу бити најбоља, најуспешнија или најприсутнија у школи, није ми битно. Свакако ми је драго што сам ђак генерације и то сам тек схватила када сам видела своју слику на школском зиду.
Дуњи је породица, коју чине родитељи и још две сестре, велики ослонац у свему, али ту су и пријатељи, с којима проводи доста времена, па су, каже, вероватно сви они и утицали да буде оваква каква је данас:
-Не волим досадне људе и трудим се да не будем досадна. Са ким си, такав си, каже стара пословица. Не знам да ли бих се сложила. Вероватно не, али имам презанимљиву породицу са којом сам добар део дана и невероватне пријатеље са којима сам остатак времена и они су сигурно имали утицаја на мој лични развој, па је можда она пословица ипак истинита.
Са носталгијом се сећа првог дана средње школе, али и професора који су заслужни за њен успех.
– Наша разредна Јасмина Јеремић Ћировић нам је рекла да од нас очекује да будемо најбољи. Иако до тада можда нисам имала јасан циљ, она ми га је дефинитивно зацртала. Током средњошколских дана било је успона и падова, лепих и оних мање лепих тренутака, али бирам да се сећам само лепих. Не би било фер да издвајам професоре, јер су сви дефинитивно заслужни за мој успех, али опет, не могу а да не поменем професорку Верицу Вучковић, са којом сам освојила прво место на републичком такмичењу из математике, професора Павла Брковића, који је рекао да ћу студирати економију још када о њој нисам ни размишљала, а сада је заслужан што сам је радо одабрала, професорку Јасмину Обренић, чији часови српског језика и књижевности нису били сувопарни, већ занимљиви и препуни животних тема и лекција. На крају, морам да поменем моју разредну која је имала огромно стрпљење за све моје глупости и која ме је „натерала“ да будем најбоља – каже, уз осмех, Дуња.
Ђаке генерације увек питамо и којим вредностима теже, а наша саговорница одмах поче да набраја:
-Храброст, мудрост, умереност, праведност, то нису само врлине, већ и вредности којима би требало да тежимо. Успех је вредност коју бих додала. Некима је дан строго распоређен, имају сатницу за све и држе се рутине коју ја лично не преферирам, више волим да се прилагодим околностима и датом тренутку. Успех у школи треба да дође природно. У разговору, други неће марити да ли си био одличан или добар ђак, да ли си радио редовно домаће задатке или си неки прескочио, они ће марити за наша интересовања и хобије. Зато треба да искусимо што више ствари, да погледамо најразноврсније филмове, прочитамо најразличитије књиге и послушамо различите жанрове музике.
Дуња је, каже, дуго размишљала који факултет да упише.
-Никада ме није занимало да се бавим само једним послом. Одлучила сам да упишем Економски факултет у Београду, бавићу се економијом једно време, касније нечим што нема везе са економијом и канцеларијом, а можда и не. Ко зна? Да ли ћу живети и радити у Србији или некој другој држави зависи од тога колико ће Србија бити либерална и колико ће бити уређена – рекла нам је на крају разговора најуспешнија ученица Економске школе у својој генерацији.
Г. Д.
