У времену које тешко „подноси“ особеност Душан Јовичић је одабрао баш такав позив. У ствари, препознао је свој дар и пре четири године одлучио да буде занатлија. Овај тридесетпетогодишњак, један од ретких младих грнчара у чачанском крају, каже да му је ово била жеља још из детињства, али да су га путеви водили у друге послове. Све док није узео глину у своје руке и из ње призвао ту давнашњу мисао. Готово све је успео сам, а то је умеће вредно дивљења. То што сада ствара ни за њега нису обични предмети, јер настоји да у свему задржи јединствен тренутак. Аутентичне шољице за кафу, тањири, кадионице, вазе, луле, чиније, разноврсни врчеви, накит, украсни предмети – само су неке од рукотворина овог несуђеног геометра.
ТОЧАК НА РОЂЕНДАН
Душанова прича сеже у време када је имао тек пет-шест година. Знатижеља и одушевљење јављали су се сваки пут када би на пијаци гледао грнчарске посуде. Још и данас чува један крчаг који му је бака купила, као да је у том маленом крчагу била сачувана и његова љубав према том занату. Била је потребна само нека „ситница“ да га покрене. Први додир са грнчарским точком био је на радионици у Удружењу „Босиљак“ 2018. године. Али, требало је да се нађу „доконе паре“, како сам каже, да би идеју у стварност преточио.
– Радионицу је држала једна Рускиња и она је препознала мој таленат. Лако сам савладао основу, и то да сваку посуду коју радиш прво мораш савршено да центришеш на точку. Ако то није, она ће „бацати“ на страну и неће бити добра. Исто важи и за човека… Постоје, наравно, и лоши дани, кад се просто не да. То се догађа и искусним грнчарима – објашњава Душан.
Грнчарски точак је за њега правио познати чачански фотограф Нинослав Пешић, са којим је постао велики пријатељ. Дело овог врхунског и свестраног мајстора, који је недавно преминуо, стигло је у дом Јовичића 1. фебруара 2022, баш на Душанов рођендан.
– То је за мене била неописива радост и срећа… Проводио сам много времена у радионици, учио на својим погрешкама. Добро је да оно што не успе, може поново да се самеље и да се опет ради. Али, глина памти, па ако сам једном од ње направио тањир, она ће стално тежити да се „врати“ у то што је првобитно била – помало шаљиво описује Душан, који је до прошле године користио пећ у „Босиљку“, а онда је одлучио да купи половну, али довољно велику и добру за оно што ради.
У почетку је правио предмете, углавном, за пријатеље. Онда је почео да излаже на базарима и манифестацијама – ДУК-у, ЦУГ-у, на Wine Festu… Све што је направио, брзо је нашло купце. Сада стижу наруџбине са свих страна.
ТАЛЕНАТ И СТРПЉЕЊЕ
Грнчарство захтева много времена и стално учење. Уз таленат и кративност жељени резултат не изостаје.Тренутно најрадије ради тањире. Ради их по поруџбини, за ресторане. Једино их он прави. И то на точку. Иако су тањири веома захтевни за израду, то му је сада прави изазов. Има руке за овај занат, каже, али грнчарство тражи још нешто.
– Потребно је много стрпљења, јер свака посуда прође кроз моје руке много пута. Сваки детаљ мора се тако радити. По природи сам немирног духа, па ми се чини да је грначство ушло у мој живот баш да би ме научило стрпљењу. Потребна је и снага, јер је то дуг процес. Најлакши и најмањи део је урадити предмет на точку. После тога тек следи посао. Наравно, сада постоје машине за све, али ја сам одабрао да све радим рукама – наглашава Душан сваку реч са великим жаром, јер је постао прави посвећеник своје професије.
„КАО ДА ЈЕ БИЛО НЕКАД…“
Грнчари су међу најстаријим занатлијама. Готово се ништа није променило, само је струја поједноставила поступак печења. Да би се активирала, глина мора да се добро умеси, баш као и тесто. Не сме да остане ни најмањи мехурић, јер ће упропастити сав труд. Глазура на свакој урађеној посуди је важна, јер, у супротном, биће порозна. Не треба их прати детерџентима, већ је довољна вода. Евентуално, могу се прати чистим пепелом, као што се то некада радило, открива неке детаље свог заната Душан.
Да би се потпуно посветио грнчарству, ове године је напустио посао у једном приватном предузећу. Сада је, каже, много лакше. Идеја има много, бар за два живота. Намерава да почне да прави и лавабое. И стоне лампе, заједно са својом девојком (potka.design), која прави абажуре… И огромне украсне вазе са минијатурним грлом, које су му прави изазов, можда баш зато што су веома захтевне за израду. Жеља му је и да прави предмете по узору на стару керамику коју је имао прилике да види у депоима Народног музеја.
Весна Тртовић
Фотографије саговорника
ROKA.KERAMIKA
Породица, родитељи и брат, и Душану су подршка. Просто, поштују његову одлуку.
– Пријатељи су били изненађени кад сам рекао да ћу се грнчарством бавити цео живот. Та моја одлука се не доводи у питање…
Потврда ових речи је и назив његовог инстаграм налога – roka.keramika, постојан као стена.
РАДИОНИЦЕ
Многи родитељи су питали Душана да организује радионице грнчарства за децу. Волео би, јер сматра да треба подстаћи таленат код деце… Можда би могао да ради једну радионицу годишње, али за сада је то немогуће и због малог простора.
