Иако се радо сећају, не жале за прошлим временима. И сада се виђају сваке године, испричају о свему и, као некада, остали су верна подршка једни другима. Обавезно помену и школске другове који нису живи…
– Одемо код Угрина на жито и кажемо да ће доћи Јелин тата, трговац, да плати. Увек смо му подваљивали. Донесемо пуне шаке ситнине, он не може све да преброји, али нас пусти. И заиста је Јелин тата je увек плаћао наше рачуне – сећају се школске другарице, генерација матураната Економске школе 1960/61.
Нису то биле праве подвале, пошто рачуни нису остајали неплаћени. Али, такве мале ствари причињавале су велику радост тек задевојченим ученицама. Није им било важно жито, већ дружење. Тих касних педесетих и раних шездесетих година био је драгоцен сваки тренутал проведен са вршњацима. Посебно девојкама, које су живеле под строгим родитељским надзором.
Тих година, послератним школарцима није било важно да ли имају најскупљу одећу, патике или торбе. Живели су једни за друге и међусобно се помагали. Заједно су радили и домаће задатке.
– Поштовали смо и волели наше професоре – напомињу Слободанка Митровић и њене школске другарице.
Нису ово поменуле без разлога. И њима је несхватљиво како се данас према учитељима и професорима понашају поједини ученици и родитељи. Сећају се они, као и многе генерације пре и после њих, да је реч професора била закон. Подједнако су их и ђачки родитељи поштовали и слушали. Неке старије генерације не могу да промене поједине трендове новог времена, али могу да укажу на праве вредности…
Једна од тих правих вредности је чување и неговање старих пријатељстава. Сагласни су и некадашњи матуранти Економске школе да греше они који не долазе на генерацијска окупљања. Наравно, ако њихови изостанци нису више него оправдани.
– Захвални смо Богу да смо доживели ове године и да се још увек окупљамо! – каже Милорајка Савић.
Од 40. годишњице, њихова дружења су редовна. Састају се сваке године. Последњих година у ресторану „Калимеро”, али раније су одлазили и ван Чачка.
– Ми смо се 1961. године само привремено растали. Неки су тада наставили школовање, неки су почели да раде, удали се и оженили. Када смо се поново састали 1976, сазнали смо све једни о другима. Од тада смо се виђали сваких пет година, а касније су наша дружења постала учесталија. Виђамо се једном годишње. Једино се нисмо окупили у време пандемоке вируса корона. Док смо били млађи, наша дружења су протицали уз песму и игру. Одлазили смо у Овчар Бању, Међувршје, посетили Манастир Јовање. Лепе смо дане провели заједно. Наставићемо да се окупљамо. Дружићемо се и када нас буде остало двоје – изнова обећава Александар Јелић, један од главних организатора сусрета генерације матураната 1960/61.
