Миодраг Пропадовић, Радич Марковић, Драшко Ненадовић, Божидар Скелић и Видоје Живковић. Њих петорица су у Чачку једини живи Бобовци. Прославили су 75. и 74. годишњицу матуре. Како кажу, састајаће се и када их буде двојица, а ко остане последњи, тог дана палиће свеће свим школским друговима.
И док их је било много више, некадашњи питомци Војно индустријске школе „Боба Милетић” договорили су се да се окупљају 21. маја. Сада се шале да је такву одлуку својевремено донела „Савезна Влада Бобоваца“, а од ње не одступа ни „Веће петорице“. Састали су се и ове године, истог дана, на истом месту. Од како их је мање, зборно место им је кафана „Цар Лазар“. Славили су две и те како значајне годишњице матуре.
Најстарији Миодраг Пропадовић (96) прославио је 75. годишњицу матуре. Радич Марковић (94), Божидар Скелић (92), Драшко Ненадовић (92) и Видоје Живковић (90) матирирали су пре 74 године. Никада се „Бобовци” нису одвајала по одељењима или смеровима, све генерације су заједно славиле. Када их је било више, најпре су се окупљали код касарне у Улици др Драгише Мишовић, где им је некада био ђачки дом у коме су становали и у садашњој Машинско саобраћајној школи, наследници школе „Боба Милетић“. Место прославе раније је зависило од бројности слављеника.
– Много нам значе ова окупљања, видимо се, попричамо, сетимо прошлих дана. Хвала Видоју, он је преузео улогу организатора. Позове нас и закаже виђење – похвале су Видојевих преосталих школских другова.
Иако је време учинило своје, „Бобовцима” је стало да се сачувају сећања, не само на школске дане, већ и на школу у којој су добили одлично образовање и стекли много више од мајсторских вештина. Они су савладали и најтананије занатске финесе. Нису без разлога ученици који су завршили Војно индустријаску школу „Боба Милетић“ били тражени у целој Југославији. Некада је постојало и предузеће које је носило име народног хероја Бобе Милетића, данашњи „Техничко -ремонтни завод“.
Школа „Боба Милетић“ одшколовала је три генерације електричара, металостругара и бравара. Њени ђаци се нису без разлога називали питомцима, пошто су још у раној младости водили живот сличан војничком. Живели су у дому, имали своју препознатљиву школску униформу. Није била типична војничка, већ прилагођена ђацима. Сви су дечаци су носили титовке. Девојке нису похађале ту школу.
– Труба нас је будила и успављивала. Чим устанемо, радимо фискултуру, после умивање, станемо у строј и чекамо у реду да добијемо доручак . Како угледамо попару, у мислима смо је већ појели. Храну смо добијали у алуминијумским тањирима… У првој години смо сви учили исто. Имали смо радионицу у којој смо правили разне алате. У другој години су се делили према смеровима, а у трећој сви су радили са својим мајсторима у предузећу „Боба Милетић“. Било је више праксе, него теорије – сећају се наши саговорници.
Убеђени су да је њихово школовање прави пример дуалног образовања.
„Данас се много говори о ткз. дуалном образовању, које се примењује у развијеним земљама, као услову напретка у привреди и друштву. Ми смо такав вид образовања имали пре много година. У школу се ишло и суботом. Проводили смо по четири сата у учионици и ђачкој радионици, где смо се бавили производним радом, уз надзор изузетних мајстора. Када додам да је требало учити свакодневно најмање три сата, видите да нам је радни дан трајао најмање 11 сати. Због таквог начина образовања, сви ђаци су имали надимак „Бобовци” и то је била гаранција да се ради о будућим, изузетним стручњацима“, забележио је својевремено у „Чачанском гласу“ професор Мића Лукић. Био је и он „Бобовац”, касније је наставио школовање и предавао је техничко образовање у Гимназији и Техничком факултету. Отишао је и он пре неколико година…
И професорови школски другови подсећају да је њихова средњошколска диплома била улазица у велика југословенска предузећа. После матуре, декретом су сви распоређивани у разна места некадашње велике државе. И они који су одлазили ван Чачка, некада су долазили на генерацијске сусрете, али им се временом губио траг. Зато Миодраг, Радич, Видоје, Драшко и Божидар нису сигурни да ли у неким другим градовима има живих „Бобоваца”.
Њих петорица су остала у Чачку. Радич и Миодраг су запослили у „Фабрици резног алата“, Драшко у „Техничко ремонтном заводу“, а Божидар у „Електроморави”. Видоје је радио у „Ремонту”, ФРА и „Церу”. Учествовали су и у изградњи тих фабрика које су настајале после расформирања предузећа „Боба Милетић“. Напомињу и да им није било тешко да остају после радног времена и граде нове хале и постројења. Са великим ентузијазмом су радили од раних јутарњих до касних вечерњих сати. Запамтили су и време 16. плате у „Фабрици у резног алата“…
Наши саговорници који су дочекали 75. и 74. годишњицу матуре су у својим предузећима били руководиоци и цењени стручњаци. Пензинери су више од 30 година. Данас уживају са својом децом, унуцима и праунуцима. Надају се и чукунунуцима. Сва петорица су удовци…
