ОТВОРЕНИ 24. ДАНИ ФОТОГРАФИЈЕ У СРБИЈИ – ЧАЧАК 2026.
Овогодишњи „Дани фотографије у Србији – Чачак 2026“, који се већ 24 године за редом одржавају у нашем граду, су у највећој мери посвећени једној од најраспрострањенијих тема фотографисања – „Живот“. Љубитељи фотографије у Средњем и Горњем холу Културног центра могу видети две самосталне изложбе, Војислава Воја Пештерца, под називом „Када се остваре несањани снови“ и Ивана Стојановића, насловљену „Анатомија погледа – портрети и аутопортрети“, а публика је на дан отварања, у Малој сали, могла да види пројекцију фотографија са 3. Меморијала „Драгољуба Тошића“. Отварање манифестације, 18. јула, започело је химном „Дана фотографије“, песмом „Задњи воз за Чачак“, нажалост, прерано преминулог музичара и великог Чачанина Боре Ђорђевића.
– Постоји велики број праваца у лајф фотографији, улични живот, лајф у животном или радном окружењу, а пре свега је документарни, као историјски извор информација о времену у ком су настајали, или уметнички, или како га ја зовем креативни, где се манипулацијом одређених делова фотографије мења коначан изглед и добија приказ онога што је аутор хтео да добије као коначан резултат. На овогодишњим Данима можете видети скоро све приступе теми „Живот“ – нагласио је председник Фото-кино клуба „Чачак“ Војислав Војо Пештерац, МФ ФСС и Excellence FIAP, Diamond 3.
На изложби Ивана Стојановића, под називом „Анатомија погледа – портрети и аутопортрети“, која је такође рализована као лајф приступ фотографији, приказани су портрети у различитим животним окружењима, чиме аутор покушава да разложи нешто што се заправо не може разложити до краја, а то је однос између посматрача и онога ко је посматран и тренутка који их спаја, истакао је Пештерац.
– На мојим фотографијама „Када се остваре несањани снови“, која је конципирана са приказом фотографија које су највише излагане на међународним и домаћим изложбама, видећете креативан приступ лајф фотографије, било да је приказана кроз документарне догађаје, историјско наслеђе, архитектуру, портрет, живот улице и још много тога – рекао је Пештерац.
МФ ФСС и Excellence FIAP, Diamond 3
„КАДА СЕ ОСТВАРЕ НЕСАЊАНИ СНОВИ“
Први пут је Рођен у Болници у Чачку, прве године друге половине 20. века на калдрми, код Мораве и на раскрсници шест улица, унутар којих је био мали парк са великим липама, на којима су, како каже Војислав Пештерац, „правили сојенице, а у дебелом хладу липа играли кликера, крајцарице и тапкали сличице, хвала невидљивим силама у слободи“.
Од момачких дана његова биографија је била као и сваког другог Чачанина, „школа, корзо, биоскоп, купање на „Цветњаку“, спуштање низ брзаке код „Коња“, скакање у велики брзак испод железничког моста, дружење уз гитаре и пољупце у парку“…, а потом су уследили факултет, женидба, деца и борба за друштвени и материјални статус, у средини која је, како каже, све мање личила на оно у доба његовог детињства.
– А онда, шесте године 21. века Рођен сам по други пут, такође у Болници у Чачку. Поново сам учио да ходам и говорим, али сам памет окренуо наопачке, па мислим да је тада, што се тиче уметности, дошла на право место, и схватио да човек поседује само оно што носи у себи, а сав остали иметак само привремено користи. Џаба био сав мој таленат за фотографију, који сам имао и у првом животу, када сам се само спорадично и повремено њом бавио, и тада сам послушао савете мудрих људи и започео свакодневни и дуготрајни рад на фотографији, при томе сваке године постављао циљ – шта ћу урадити за годину дана, па следеће и следеће године. Тада нисам ни у сну могао замислити да ћу досећи оно што сам данас постигао, да ћу постати мајстор фотографије у оквиру Фото савеза Србије и освојити највеће светско звање у области фотографије, Екселенеција Федерације уметничких фотографа – Дијамант 3, а поготову да ћу бити једини фотограф у Србији који је објединио ова два највиша звања.
Ето тако, дан по дан, година по година упорног рада, полако, али успешно, остварио сам оно, што када сам Рођен и по први и по други пут, нисам могао ни да сањам – написао је, између осталог, у пропратном каталогу „Дана фотографије“ Војислав Пештерац.
„АНАТОМИЈА ПОГЛЕДА – ПОРТРЕТИ И АУТОПОРТРЕТИ“
Изложба Ивана Стојановића је, како каже, настала из потребе да разуме поглед, „не као пуки технички елемент фотографије, већ као простор сусрета, поверења и тихе комуникације између мене и особе коју фотографишем“.
– На изложби је представљено тридесет шест портрета, од деце, преко младих људи, до зрелих и старијих особа. Свако од тих лица носи сопствени слој времена, искуства и унутрашњег света. Нека лица су отворена и директна, нека су затворенија и повучена, али сва заједно чине једну тиху мапу људског постојања.
Дечији портрети су за мене најнепосреднији – поглед који још увек није научио да се скрива. Код младих људи у том погледу већ се осећају трагови преиспитивања, несигурности и формирања идентитета. Код старијих, поглед носи слојеве живота, али и мир који је последица прихватања. У свима њима препознајем различите фазе истог људског пута.
Аутопортрети су друга врста суочавања. У њима престајем да будем посматрач и постајем онај који је посматран. Четири аутопортрета чине интимни део ове изложбе, али и њен унутрашњи контрапункт. Један од њих, урађен као трострука експозиција, настао је из потребе да истовремено сагледам више слојева сопственог идентитета – онај који је видљив, онај који осећам и онај који остаје између, тешко ухватљив и променљив – написао је, поред осталог, у пропратном каталогу „Дана фотографије“ Иван Стојановић, КМФ, аутор изложбе „Анатомија погледа – портрети и аутопортрети“.
„Анатомија погледа“, како каже, за њега „представља покушај да разложи нешто што се заправо не може разложити до краја, однос између онога ко гледа, онога ко је посматран и самог тренутка који их спаја“.
ПЕШТЕРАЦ И СТОЈАНОВИЋ, ЗНАЧАЈНИ АУТОРИ ФОТОГРАФИЈЕ
Велики мајстор фотографије Предраг Циле Михајловић из Крагујевца, говорио је о ауторима самосталних изложби Војиславу Пештерцу и Ивану Стојановићу, о томе колико су они значајни за фотографију у Србији.
– Војо је на овој изложби направио мини ретроспективу, јер његова права ретроспектива не би могла да стане у овај простор. Реч је о мини ретроспективи најнаграђиванијих или најуспешнијих фотографија са којима може да се поноси. Ми смо овде да се поклонимо и аутору и фотографијама. Не бих тумачио фотографије, јер би било дегутантно да се упуштам у такву анализу. Нема разлога да причамо о њима, осим да им се дивимо. Похвалио бих Ивана Стојановића и његову храброст да направи изложбу са 40 портрета, који нису класични, већ су више портрети који имају лајф приступ, имају посебна стања, неке метафизичке ствари – рекао је Циле Михајловић на отварању 24. „Дана фотографије у Србији“.
ТРЕЋИ МЕМОРИЈАЛ „ДРАГОЉУБА ТОШИЋА“
Изложба фотографија по конкурсу 3. Меморијал „Драгољуба Тошића“ са темом „Живот“, нажалост, није штампана као претходних година, због недостатка материјалних средстава, већ је приказана у видео формату. За овогодишњу изложбу владало је велико интересовање аутора, с обзиром на то да је пристигло 432 фотографије од чак 109 аутора, а за излагање, односно пројекцију, изабрана је 91 фотографија од исто толико аутора, међу којима њих 25 има звање МФ ФСС и КМФ ФСС, па изложба према правилима ФСС има Први ранг. Пројекцију фотографија публика је имала прилику да види, прошле суботе, у Малој сали Културног центра.
У име организатора Војислав Пештерац је захвалио Граду Чачку, компанији „RefotB“, Културном центру Чачак на подршци, као и Ивану Стојановићу што је прихватио да излаже своје фотографије на овој манифестацији.
Нела Радичевић
Фотографије: Војислав Војо Пештерац, Иван Стојановић и Н. Р.
МЕДАЉЕ И ПОХВАЛЕ 3. МЕМОРИЈАЛА „ДРАГОЉУБА ТОШИЋА“
Златна медаља Фото-кино клуба „Чачак“ припала је Слободану Симићу, сребрне медаље Драгану Пролу и Маји Стошић, а бронзане Иштвану Вирагу, Аници Жупунски и Александру Томулићу. Похвале ФКК „Чачак“ добили су: Негован Пешић, Милош Караклић, Спасо Младеновски, Едо Иглич, Милорад Кашћелан и Александар Марковић.
Златну медаљу Фото савеза Србије је освојио Зоран Павловић, сребрну је понела Јасминка Надашкић Ђорђевић, а бронзану је добио Золтан Бисак.
