„ХОДАЊЕ ПО ВАЗДУХУ“ ИЗАЗОВ И ПРОФЕСИЈА

МИЛАН МАКОЈЕВИЋ ИЗ ОВЧАР БАЊЕ, ЛЕДНИ ПЕЊАЧ И ВИСИНСКИ РАДНИК

За двадесетосмогодишњег Милана Макојевића висине су изазов, али и уобичајени ритам професије. Јер, за овог младића, рођеног у Овчар Бањи, а одраслог на стазама Овчара и врлетима Каблара, „ходање по ваздуху“ је као што је за већину људи корачање по земљи… Стена и конопац су тек ослонци за предах, на којима се може одморити и пустити да поглед у тело учита мир и лепоту околине. Уз планинарење, Милан се већ годинама бави и ледним пењањем (dry-tooling). Захтеван и необичан спорт обезбедио му је место у државном тиму, одвео га је у садашњу професију „industrial rope access“, која би се могла описати као „висински рад“. Мада због посла много времена проводи ван Овчар Бање, сваку паузу користи да буде у родном месту и машта да ту једног дана покрене још једну занимљиву делатност.

ОСВАЈАЊЕ ЗАЛЕЂЕНОГ ВОДОПАДА

Пешачење по планинским стазама Милан и његов две године млађи брат Младен схватали су као дечију игру. Јер, са кућом у подножју планине, Каблар је за ове дечаке био део одрастања. Алпинизмом га је „заразио“ баш Младен, који је још као дечак завршио алпинистички курс код најбољих, Бобија Миловановића и Петра Шундерића из Клуба екстремних спортова „Armadillo“. Милан је, како признаје, мало и због страха од висине, каснио за братом, али када су руке и ноге једном осетиле вертикалу, о страху је престао да размишља.

После освајања Елбруса, више се окренуо ледном пењању. Клуб „Armadillo“, чији је Милан члан, зачетник је те дисциплине. Протекла сезона му је била најуспешнија, јер је био на многим европским такмичењима у Чешкој, Словачкој, а у фебруару у финалу Европског купа у Оулу, у Финској. Био је једини српски такмичар и у јакој конкуренцији освојио 18. место, од укупно 28 такмичара. Иако се ради о заиста најбољима у Европи, могао је и боље, сматра, али су услови били екстремно тешки, а у овом спорту није дозвољена ни најмања грешка.

– У Финској је све било одлично. Конструкција окована ледом, прелепа вештачка стена са смеровима… Пењање је било право задовољство, мада је температура била – 20 C, уз јак ветар, кад се губи осећај у рукама и ногама… – преноси Милан неке утиске.  

– Невероватан је осећај. Иза тог леда, уз који смо се пењали, чује се звук водопада! Иако је лед чврст, захтева велику опрезност, ниједна мисао не сме да буде даље од наредног корака. Сваки смер се пре пењања „сними“ и испланира, али док се не крене, нема сигурног решења „једначине“ којом се стиже до врха – описује овај младић, само наизглед крхког тела. 

ЖЕЉА ЗИМСКЕ ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ

Пре пет година, са колегама из Хрватске и Словеније, основали су Куп СХС, а у претходне три године прво коло одржавало се баш на стенама Каблара. Прошле године, у укупном пласману, наш пењач био је трећи у Купу СХС.

Тренира углавном сам. Најдражи му је Каблар, кад зими забели од снега, али и полигон у „Четничкој пећини“, у близини испоснице Савине воде, где се, иначе, одржава прво коло Купа. Та кабларска пећина има десетак атрактивних смерова, висине до 25 метара. За тренирање Милан је и у објекту месне заједнице у Овчар Бањи од дрвета направио стену, опримке (хватишта)… За прави лед оде до Дурмитора или код колега у Словенију. Већ у новембру креће сезона, али су за сада, опет због короне, под знаком питања такмичења са колегама из окружења. Нада се, ипак, да ће моћи да оде на Европски куп, прво у Швајцарску, а онда у Чешку, Словачку…

Мада делује веома ризично, он каже да је све потпуно безбедно, јер су пењачи опремљени појасевима, ужадима, кацигама… Све мора бити веома квалитетно, а самим тим и скупо. Наравно, коштају и одласци на такмичења, због којих се увек трага за спонзорима. Милан је имао среће, јер су његов одлазак у Финску подржали др Сузана Костић и њен „Yuta центар“, Град Чачак и још неколико чачанских фирми.

Жели да се такмичи што дуже, а старосне границе готово да не постоје, јер, како наводи, има добрих пењача и са 60 година. Важно је само одржати виталност и кондицију. Ледно пењање претендује да буде зимска олимпијска дисциплина, па му је жеља да једног дана у државном дресу наступи на ЗОИ! И да се у Србији, па и у Чачку створи добар тим, да има што више младих у том спорту. Ваљало би за то обезбедити затворен простор за редовне тренинге и часове.

НАЈЛЕПШЕ ЈЕ КОД КУЋЕ

У свету и код нас све су траженији радници који на великим висинама обављају разне послове, од орезивања великих стабала, чишћења светларника, прозора, леда на највишим зградама, до захтевних послова на хидроизолацији, нафтним платформама, великим бродовима… У овој професији Милан се пронашао пре седам година. Завршио је међународни курс IRATA L3, тако да има лиценцу признату у целом свету. Први посао му је био на далеководима високим 30 метара… У међувремену је радио на разним пословима и објектима, па и на нафтним платформама и бродовима на самом Атлантику, у Екваторијалној Гвинеји… Сарађује са колегама из Енглеске и требало је да са њима буде у Француској, али због епидемије није успео да добије папире. Сада је сам свој газда. Недавно је предао документацију за оснивање фирме.

– Радио сам и на „Београђанки“, на висини од око 90 метара… Увек је занимљиво посматрати град из те перспективе, поготово кад је све под снегом, када углавном чистимо лед са кровова. Зарада је добра, али је сама опрема скупа. У Чачку нас има десетак, али су неки већ отишли ван земље – каже Милан.

Има понуда да оде ван Србије. Све је то лепо искуство, пословно и животно, истиче, али не би могао да оде на дужи период. Можда на годину, две. Посла за „висинце“ има све више, па и у Србији. Зато му је жеља да овде настави живот, да ту створи породицу. Па и да уложи у туризам родне Овчар Бање. Има планова, кајак је један од њих. Све је више заинтересованих и за „виа ферату“ на Каблару, коју „Armadillo“ планира да настави све до врха централне стене.

В. Тртовић

Фото из Финске: Nace Grgorinič, Крањ

БРАЋА РЕКОРДЕРИ

Милан се рекреативно бави и трчањем, бициклизмом, веслањем… Много воли и роњење, за које је, такође, завршио комплетну обуку. Ипак, планинарење, посебно високогорство (освајање планина изнад 2.000 метара), је на првом месту. Браћа Макојевић су 2015. године освојила врх Матерхорн (4.478 м, Алпи, Швајцарска), када се Младен, са свега 20 година, уписао у историју као најмлађи европски алпиниста са инвалидитетом, који се испео на тај врх. Он и Милан били су најмлађа навеза (тимско пењање). Годину дана касније, освојили су и највећи врх Европе, Елбрус (5.642 м, Кавказ, Русија).

ОРЕЗИВАЊЕ ДРВЕЋА МЕЂУ НАЈРИЗИЧНИЈИМ ПОСЛОВИМА

Орезивање високих стабала алпинистичком техником је међу најризичнијим пословима и Милан је до сада радио само три стабла. Тај посао, каже, захтева велико искуство, добре процене, познавање дрвећа, јер свака грана може да буде „замка“.