СУТРА СЕ У СРБИЈИ ОБЕЛЕЖАВА 1. МАЈ, МЕЂУНАРОДНИ ПРАЗНИK РАДА
НЕМА БОЉИТКА У ПОЛОЖАЈУ РАДНИКА
Сутра се широм света обележава 1. мај, Међународни празник рада, који представља својеврсни симбол визије и борбе за бољи положај радника и праведније друштво. Грађани Србије ће првомајске празнике и ове године провести, углавном, у најближим излетиштима, уживајући у првомајском уранаку, укусној храни и чарима природе. Многи ће сутрашњи дан, као и викенд, искористи за мини-одмор у популарним туристичким дестинацијама у земљи и иностранству, а када је реч о Чачанима, они ће се претежно, као и претходних година, определити за организовање пикника у природи заједно са члановима породице и пријатељима. За разлику од оних који су одлучили да овај празник искористе за одмор и опуштање, Савез самосталних синдиката Србије (СССС) ће сутра у Београду организовати велики првомајски скуп на Тргу Николе Пашића у 12 сати, под паролом : „За достојанствен живот и сигурну будућност“, а Уједињени грански синдикат „Независност“ на Тргу Димитрија Туцовића, одакле ће надлежнима у држави бити упућени захтеви за побољшање положаја радника.
СА ПОДИЗАЊЕМ МИНИМАЛЦА ТРЕБА ДА РАСТУ И ОСТАЛЕ ЗАРАДЕ!
Прошле године је СССС у свом Првомајском прогласу истакао да се „права радника не поштују – да су законска решења све рестриктивнија, а права оних који раде све мања, да је социјални дијалог само формалност и да синдикати не учествују у изради кључних закона из света рада“. Поред тога, наведено је да све већи број младих, квалификованих и образованих, али и старијих радника напушта Србију у потрази за боље плаћеним пословима, као и да су пензије великог броја пензионера и поред повећања недовољне за достојанствен живот. Слободан Јелић, председник СССС Чачка, Лучана и Ивањице, истиче да положај радника у нашој земљи није ништа бољи ни сада, без обзира на подизање минималне цене рада:
– Имали смо прошлог октобра повећање минималне зараде за 9,4 одсто и поново у јануару ове године за 10,1 одсто, повећане су и плате у јавном сектору за 5,1 одсто. То је изазвало огромно незадовољство код запослених, јер је дошло до тзв. „компресије зарада“, тако да се висина минималца готово изједначила са зарадама запослених који имају средњу и вишу стручну спрему. На тај проблем смо указивали и раније, али није било довољно слуха за наше примедбе. У Србији се углавном иде на повећање минималне зараде и то је код нас постала нека уврежена пракса. Ми нисмо против тога, али тражима да паралелно са повећањем минималца иде и раст осталих зарада, односно, свих платних разреда. Очекује се и ново повећање минималне зараде, а предлог о њеној висини ће, зна се одакле, као по обичају и овога пута стићи и пре почетка преговора представника Министарства финансија, репрезентативних синдиката и послодаваца (у окриљу Социјално-економског савета), посебно уколико ове године буду расписани избори, што ће још више утицати на приближавање плата и изазвати незадовољство запослених, посебно оних са вишом и високом стручном спремом.
ИСПЛАТА МИНИМАЛАЦА – РАСПРОСТРАЊЕНА ПОЈАВА У ПРИВТНОМ СЕКТОРУ
Иако се често наводи да у Србији око 350.000 радника прима минималац, Јелић истиче да такве зараде код нас гарантовано прима готово милион људи, али да многи од њих тога и нису свесни, јер део зараде примају у коверти, док им се порези и доприноси уплаћују на минималну зараду или нешто више од тога, што је посебно изражено у приватном сектору.
– Често смо указивали на ту веома распрострањену појаву у приватном сектору, мада то слабо допире до надлежних у држави, па чак и до запослених који су се, такорећи, помирили са таквом ситуацијом, Висина пензија се одређује према уплаћеним порезима и доприносима и дужини радног стажа, па је сасвим јасно да ће радници који оду у пензију, а стално су били осуђени да примају ту минималну зараду, бити ако не социјални случајеви, онда у категорији најсиромашнијих који једва састављају крај са крајем. Држава би о томе требало да поведе далеко више рачуна, јер и она је применом овакве праксе уплате пореза и доприноса на чистом губитку. Поред тога, треба нагласити да се два претходна повећања зарада нису много одразила на животни сандард тих радника, јер је у међувремену дошло до бројних поскупљења, на првом месту комуналних услуга, а сада, због рата на Блиском истоку, и енергената, као и инпута у пољопривредној производњи. Уколико овај сукоб потраје, очекује се да ће за који месец доћи и до значајнијег поскупљења хране, а познато је да наше плате не могу да испрате стални раст цена. Та минимална потрошачка корпа је постала безвредна. Ми се залажемо за то да се обрачунава вредност праве потрошачке корпе за четворочлану, а не за трочлану породицу, односно, да се уговара зарада која је довољна за достојанстен живот радника – објашњава Јелић.
УПУЋЕНИ ПРЕДЛОЗИ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ ЗАКОНА О ПЕНЗИЈСКОМ И ИНАЛИДСКОМ ОСИГУРАЊУ
Председништво Савеза самосталних синдиката Србије је, како наводи Јелић, разматрало радну верзију нацрта измена и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању и у оквиру социјалног дијалога доставио надлежним институцијама своје предлоге и захтеве у циљу унапређења предложених решења:
– Тражили смо да се смањи умањење превремене старосне пензије са 0,34% на 0,15% по месецу, као и да се отклони његов трајни карактер. Такође, предложили смо увођење новог члана, којим би се обезбедило да корисници пензија када наврше 70 година живота не трпе умањење пензије. Указали смо и на потребу измене члана 21, како би се право на инвалидску заштиту омогућило и у случајевима умањене радне способности, а не искључиво потпуног губитка радне способности, чиме би се обезбедила већа социјална сигурност радника који више не могу да раде у пуном капацитету. Посебно смо истакли значај увођења ванредног усклађивања пензија, у ситуацијама када ниво пензија значајно заостаје за зарадама, како би се очувала њихова реална вредност и достојанство корисника.
О положају радника у Србији и Чачку разговарали смо и са Душаном Ђелићем, бившим председником Индустријског синдиката некадашње Фабрике резног алата, који истиче да се „обележавање Првог маја данас све више своди на одласке у излетишта и роштиљање у природи, док се све више заборавља на статус запослених, а требало би да буде супротно, првенствено због услова рада који су заступљени у појединим страним компанијама које су отвориле своје погоне овде и израбљују наше раднике“.
– Први мај је баш добра прилика да радници изађу мирно на улице и укажу на свој положај у таквим компанијама. Србија је изгубила добар део образованих и младих кадрова који су у потрази за већим платама и бољим животним стандардом отишли у иностранство. У Србији има много запослених који раде за минималне зараде и једва састављају крај са крајем. Као да су се помирили са судбином, многи раде у фирмама где нема синдиката и колективних уговора, тако да су препуштени сами себи. Повећање минималних зарада не даје неке значајније и дугорочније ефекте због поскупљења живота и нових кризних жаришта у свету. Осим тога, синдикати су често под контролом власника и директора предузећа, међусобно лоше сарађују, па су и радници подељени, што не оставља много простора за позитивне помаке на боље када је реч о унапређењу положаја радника. У неким компанијама практично и нема синдиката, јер они само формално постоје – рекао је за „Чачански глас“ Ђелић.
В. С.
ПРВИ МАЈ У СВЕТУ И СРБИЈИ
Први мај је међународни празник и обележава се широм света. Заслуге за обележавање овог важног празника који велича борбу за радничка права, пре свега, припадају америчким синдикатима, који су 1. маја 1886. године у Чикагу ступили у генерални штрајк. Била је то реакција на неиспуњено обећање власти о доношењу закона о осмочасовном радном времену, који је управо тог дана требало да ступи на снагу, што је резултирало крвопролићем у којем је смртно страдало око 50 штрајкача, а рањено још седамдесетак. Након тог догађаја, радничка борба за осмочасовно радно време више се није могла зауставити. Свуда у свету, Први мај је био и остао симбол борбе за једнакост и права радника, симбол солидарности, правде и једнакости којима се тежи.
Прва велика прослава Првог маја у Србији организована је 1905. године, када се улицама Београда прошетало око 6.000 људи. Од тада се Празник рада редовно обележавао на тај начин све до почетка Другог светског рата, да би након његовог завршетка, у духу новог времена, постао светковина пролетаријата. Уместо протеста у организацији синдиката и левичарских организација, како се то практиковало у свету, Први мај је постао државни празник којим су се славила радничка права, а прослављао се организовањем масовних парада, спортских догађаје, културних манифестација и популарних првомајских уранака у природи. Обележавања Првог маја на излетиштима датира из 60-их година прошлог века, када се уместо некадашњих парада усталила пракса првомајског уранка.. Излети у природу и раднички првомајски уранци били су пропраћени трубачком музиком, а све то се практикује и данас, али су некадашња окупљања била много масовнија. Након распада бивше Југославије и наступањем транзиционог периода ка тржишној економији, Празник рада у нашој земљи је дан када синдикати организују скупове и изражавају захтеве за побољшање положаја радника, али истовремено он је и дан за одмор, опуштање и дружење.
