Брже, једноставније, штедљивије. Било је довољно да садаши власник предузећа Еurimashine Ненад Ћурчић само покаже Американцима како на делу ради новина коју је применио у производњи коверата. Од тада су стални пословни партнери. Сарадња са њима утицала је и на велике промене. Више не праве коверте, него пројектују, развијају и репарирају машине које их производе. За сада у Коњевићима, а ускоро и у већем простору у Прислоници.
Од када је Џулијан Асанж, власник Викиликса, успео да продре у тајну документацију америчке војске и дипломатије, мењају се и законска правила. Све поверљиве и личне пошиљке у Сједињеним Државама морају бити ковертиране. Као у стара добра времена, упркос незаустављивој дигитализацији. Али, предузеће „Eurimashine“, које је Ненад oсновао, није остало у прошлости, само је пратило потребе савременог доба. Оживљавање устаљених правила, сада је аутоматизовано и неприкидни извор иновација, што Чачанима није проблем, само да добију шансу.
– Не радимо серијску производњу, него опрему и делове за машине. Све према потреби купаца. Свака компонента је другачија. Пројектовање и развоје су окосница наших инжењера, техничара и занатлија. Имамо 18 запослених – каже Ненад.
Ни велике промене нису настале одједном. Породично предузетништво је пре 30 година покренуо Ненадов отац Братислав, некадашњи радник Фабрике резног алата и Дувана. Када је остао без посла, заједно са Данком, супругом свог брата, почео је да прави коверте. Радили су ручно, неколико хиљада комада месечно. Покушао је да унапреди производњу, набавио машину, али она није била оно што су тражили. Свашта је било могуће тих деведесетих…
У међувремену, Данка је нашла посао у струци, пошто је педагог, али је стигао млади инжењер. Ненад је почео да ради у породичном предузећу, чим је дипломирао машинство. Од тада крећу и веће промене. Набавка нове опреме за машине које праве коверте била је Ненадова прва веза са Американцима. Тада само само као купци и продавци. За чвршћу пословну сарадњу заинтересовао их је касније. Успео је да унапреди постојеће машине да брже и једноставније покажу своју намену и у потпуности оправда диплому коју је стекао.
– Звали су ме да радимо заједно на једном пројекту и 2013. сам отишао у Америку, у Антланту, која је главни центар производње машина за коверте. Требало је да останем месец и по, али остао сам више од пет месеци. Онда је уследио још један одлазак на дуже. Наше предузеће је 2014. потпуно претало да прави коверте. Тада нико није остао без посла, пошто је производњу преузела једна суботичка фирма. Како је у Америци цветао посао, видео сам шансу да у Чачку започнем нови посао. Отворили смо предузеће за пројектовање, развој и репарацију машина за производњу коверата. Америка нам је главно тржиште, остале су и даље јаке пословне везе, тамо одлазим скоро сваког месеца. Радимо у Коњевићима, извозимо у Америку. Имало је послова и са европским земљама, први већи после мог повратка био је са Хрватима, али знатно мање. Отворени смо за све и тренутно радимо шест великих пројеката – наводи Ненад.
Предузеће „Eurimashine“ још увек је у Коњевићима, у близини Царинске испоставе. Ускоро би требало да уследи пресељење у нови и већи пословни простор у Присоници. Бољи услови за рад и врло вероватно појачање. Иако је виша медицинска сестра, Ненадова супруга Милица би требало да помогне. Тако је било и у претходној генерацији. И његовом оцу је помагала супруга, која је била економиста. Ново појачање за већ велику пословну породицу.
– Заједно радимо, допуњавамо се. Код нас нема класичног односа послодавац – радник. Сви радимо све. Није ми тешко да обучем радно одело и засучем рукаве, када год је потребно. Заједно и једемо на послу, као у правом домаћинству – каже власник „Eurimashine“. Ненадове две ћерке су још увек ученице, старија Теодора гимназијалка, а млађа Лена је четврти основне. Обе су одличне ученице, а млађа, за сада, показује интересовање за клавир и одбојку…
И како је некако више посвећена пажња породици Ћурчић, не сме остати изостављен ни деда Бошко. И он је унуку пренео иновторске склоности. Био је један од првих радника „Слободе“, касније награђиван због изума. Својевремено је направио алат за дубоко извлачење поклопца на рерни, што је допринело знатним уштедама челика. Промоћуран и сналажљив, деда Бошка је Други светски рат затекао на занату у Београду. Околности су биле такве да је морао да напусти школовање и пешке се врати у родне Брђане. Касније је завршио металостругарски занат. Он занатлија, син техничар, унук инжењер. Тако је текао и развојни пут предузетништва породице Ћурчић. Корак по корак, од маленог Чачка до Атланте и широм Америке. Било је добрих покретачких идеја, које би и данас, можда, биле само спомињане да није уложен велики рад. Ако је потребно, по 20 сати дневно. И најважније. Нема рада и нових пословних подухвата без људи, праве пословне породице.
