Društvo

ИНТЕРВЈУ: ПИЈАНИСТКИЊА БРАНКА ПАРЛИЋ

ДА БИ НЕШТО БИЛО ДОБРО ПОТРЕБНИ СУ ВРЕМЕ И ЕНЕРГИЈА

Бранка Парлић је једна од водећих пијаниста посвећених извођењу и афирмисању нове музике, минимализма и постминимализма друге половине 20. и прве деценије 21. века. После дипломирања на катедри за клавир Факултета музичке уметности у Београду, 1979. године, у класи професорке Олге Михаиловић, усавршавала се на Летњој музичкој академији у Француској, код Пјера Санкана, реномираног композитора и професора париског Конзерваторијума. Као активни пијаниста, предавач, организатор концерата и педагог, од 2006. године Бранка Парлић је била и уметнички директор концертног серијала “Нове уши за нову музику” у Новом Саду. Члан је мулти-клавијатурног Ансамбла за другу нову музику од његовог оснивања, 1977. године. Поред клавирске литературе, на репертоару има и филмску музику. До пандемије је редовно наступала у многим земљама и учествовала на еминентним музичким фестивалима.

У интервјуу за “Чачански глас”, непосредно пред концерт на Фестивалу амбијенталне и етно музике “Карусел” у Чачку, говорила је о извођењу дела Ерика Сатија, Филипа Гласа, Мајкла Најмана, карактеристикама минимализма, опстанку уметничке музике…


“ИГРА” НА СТАРОМ, ВЕЛИКОМ, БЕЧКОМ КЛАВИРУ

Ученик сте прве генерације Основне музичке школе у Кули, где је Ваша мајка Хенриета Парлић предавала клавир и била директор. Да ли сте још тада заволели музику и, можда, слутили да ће бити Ваш животни позив?

– Не, тако рано нисам осетила. Мама је мене и сестру уписала у тек основану Музичку школу, а у кући смо имали мамин стари, велики бечки клавир. Практично смо се сестра и ја више играле испод тог клавира, а касније, кад смо кренуле у школу, и помало вежбале. Она је после четири, пет година напустила, а ја сам издржала Основну музичку школу. Али, како су године пролазиле, не да сам нешто много волела, али сам са све мање отпора седела за клавиром и вежбала. Јер, код деце је то поента, мрзи их да вежбају. А мени није било тако тешко да седим и вежбам. Мама је видела да имам неког смисла и то није рекла мени, него је причала пријатељици, па сам ја чула. Тако сам схватила да, можда, имам неки посебан дар за клавир, али сама нисам нешто претерано осећала. И нисам била решила да ће то бити мој животни позив, чак сам и била у дилеми кад сам завршила основну школу, да ли да идем у Музичку или у Гимназију. Ипак, определила сам се за Музичку школу. Наравно, не жалим. У средњој школи сам већ заволела и знала да ћу то студирати.

Изводите дела многих композитора. Шта је највише утицало на Ваш избор музике?

– Сви студенти клавира и уопште инструмента на факултету, па и ученици у средњој школи, пролазе целокупну литературу, све епохе. Клавир има заиста обимну литературу. Све сам то прошла и највише сам волела барокну музику, ту сам највише уживала. На другој, трећој години студија позвана сам од колега са одсека за композицију, који су припремали испит једног од студената, где је композиција писана за неколико клавира, као стилски нова, што се звало минимализам. О томе сам, тада, тек нешто начула и ја сам прихватила. У тим годинама на Факултету музичке уметности више размишљате о добром дружењу. И добра екипа се скупила. Није у мени прорадило да ће ме та врста музике определити. Али, и јесте. Кад смо почели да вежбамо, за тај испит смо оформили Ансамбл за другу нову музику. Касније је Ансамбл заживео и наставио да се бави том врстом музике. Схватила сам да је то нешто што ми је потпуно блиско и што потпуно разумем. Јако се добро осећам кад то свирам. Али, нисам тада решила да ћу у будућности тиме да се бавим. После студија сам и даље била члан Ансамбла, али сам у исто време постала и професор Музичке школе у Новом Саду и радила јако пуно као камерни музичар, сарадник са другим имструменталистима, а то је музика ранијих епоха. Али, осамдесет и неке године налетела сам на ноте Ерика Сатија. То сам почела да свирам. Напоменула бих да је то време пре интернета, није било лако доћи до података о Ерику Сатију, који је у то време у нашим уxбеницима био запостављен. Знала сам епоху у којој је он живео. Али, откуд таква музика крајем 19. века, која је блиска минимализму који сам упознала као студент, са Ансамблом за другу нову музику?  Годинама сам истраживала, било је пуно литературе, путовања и прича се склопила. Данашњи композитори минималисти се позивају на Сатија и његове идеје. И то је та нека веза, тај сензибилитет у музици који мени јако прија.

“ПРОСТО САМ ПРАТИЛА СВОЈ ОСЕЋАЈ”

Први сте снимили композиције Ерика Сатија. Ваша извођења Сатија, Филипа Гласа и Мајкла Најмана веома су поштована у свету. Шта Вас је мотивисало, инспирисало?

– Јако добро за инструменталце при извођењу дела Сатија је то да он даје пуно слободе извођачу. У музици ранијих епоха постоје неки оквири из којих не можете изаћи у интерпретацији. Увек можете дати нешто своје, али не и изаћи из тих задатих, стилских оквира. Сатије даје ту слободу. Тако је и написана његова партитура, са неким упутствима. Није написао динамичку ознаку или који је темпо, него упутства. Кад сам се срела с тим нотама, било ми је толико занимљиво да сам рекла “океј”, ја ћу да протумачим то што је он написао и како могу да одсвирам. И то је посебно код Сатија. Данас имате јако пуно извођења, а нема истих извођења дела Ерика Сатија и ни за једно не можете да кажете да је на погрешном путу. Просто, може како год неко осећа ту врсту музике. То су и минималисти, они исто не дају стриктно упутство. Наравно, држимо се текста, не може да се мења текст. Али, може да се мења мало израз, мало доживљај, мало динамика, мало темпо и то су личне интерпретације. Моја је можда нешто другачија, али ја нисам размишљала у том смислу да будем другачија, ја сам, просто, пратила свој осећај.

Ви сте један од најбољих, ако не и најбољи, светски интерпретатор савремене и минималистичке музике. Шта је идеја и које су карактеристике минимализма, као специфичног жанра у савременом звуку?

– Пре свега, у тој некој слободи у извођењу, о којој сам управо говорила. Први пут имамо ту врсту музике која је сведена, сведена у изразу, у хармонији, у оркестрацији. У свему је она сведена. То је утицај музике истока, чије су то карактеристике. Она се појавила шездесетих година прошлог века у Америци. Тек десет година касније је Мајкл Најман, енглески музиколог, тад још није био композитор, дао том правцу термин минимализам, зато што има минимум свих тих музичких параметара.

Али бих вас исправила, нисам најбољи извођач. Код нас има пуно добрих извођача савремене музике, наравно, Нада Колунxија, која је можда прва почела да се бави Кејxом и том врстом авангардне музике, као и наша млађа колегиница Наташа Пенезић, за коју мислим да је најбоља у региону.

Свирање минималиста је захтевно, потребно је пуно рада. Колико је Вама напорно, с обзиром на то да на сцени делујете као да само уживате?
– У ствари и уживам. Све што радите, ако хоћете да то буде добро је напор, тражи енергију. Напорно је ако вам тешко пада, али мени не пада тешко, само ми одузима енергију. Као сваки рад, није он ништа ни лакши, ни тежи од извођења Бетовенове сонате. Само је другачије, другачије су карактеристике ове музике… Просто, да би нешто било добро, тражи време и енергију.

Својевремено сте сарађивали са рокерским извођачима, као што су Маргита Стефановић, Рамбо Амадеус, Драган Илић изГенерације 5”… Како се класичар уклапа са рокерима?
– Маргита Стефановић је завршила средњу школу клавира и била је одличан пијаниста, али је архитектуру уписала више на наговор родитеља, него по својој вољи. Постала је пијаниста у ЕКВ-у. А “Генерација 5” су моји пријатељи из студентских дана, пошто је вођа Драган Илић Илке, који је завршио композицију. Знамо се са студија… И даље постоји Ансамбл за другу нову музику. Имали смо паузу три деценије, пре четири године смо се поново окупили и опет смо активни. Од старе поставе ту су Драган Илић Илке, Нада Колунxија, пијанисткиња, Мирослав Миша Савић, београдски композитор, Лидија Станковић, редовни професор клавира на ФМУ и ја, а ту су и нови, млади чланови Наташа Пенезић и Милена Петровић, пијанисткиње.

“УМЕТНОСТ ЈЕ ПОСТАЛА НЕПОТРЕБНА”

Може ли уметничка музика данас да опстане, када су многе праве вредности девалвиране?
– То је јако тешко питање. У неким малим, уским круговима, где се ми музичари крећемо, имам утисак, да опстаје. И даље композитори пишу,  свира се, али уз доста напора долазимо до концерата. Наравно, да је потпуно девалвирана. Такви догађаји се не прате медијски, остају видљиви само малом, уском кругу људи, који ту музику, иначе, већ годинама прате. Нестала је та ширина која је постојала осамдесетих година, кад је била цела Југославија и када је било простора за извођења, без проблема се свирало у Скопљу, Пули, Сплиту, Загребу, Qубљани, а сада имате границе… Уметност није на цени, никоме не треба. У ствари, потребна је малом број људи, који чежњиво чекају неки уметнички догађај. Али, на маргини смо и ми и наша публика. Уметност је заиста постала непотребна.

Шта бисте саветовали младима који желе да се потпуно посвете музици?
– Било којим послом да се баве морају да буду посвећени. Ако баш хоће музиком, онда је потребно пуно истраживања. Не може неко да учи, чак ни Бетовенову сонату, ако пре тога није пуно прочитао, не о Бетовену, него литературу тог времена. Тек када сазнају о темпу живота тог времена, начину размишљања, имају простор да осмисле фину интерпретацију. Пуно рада, пуно ширине у образовању, то је јако важно. Инструменталци вежбају по пет, шест сати, кад су студенти и више. Али, без широког образовања не може, важни су и филмови, литература, а кад све то сакупе, кад имају све то у себи, онда и те интерпретације буду снажне и богате.

Као Ваше!

– Хвала. (смех)

Нела Радичевић

Фото: Милета Р. Савић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.