Društvo

KAD STEGNU MRAZ, NEMAŠTINA I BOLEST…

Do 2004. godine Gordana Vučković bila je trgovački radnik u „Partizanovom“ objektu u Mrčajevcima, gde je i živela. Kako nam priča, tada nije mogla ni da zamisli da će se „do ovog stepena srozati“. Sa dve ćerke na fakultetima, mlađom koja od detinjstva boluje od cerebralne paralize, šezdesetogodišnja Gordana po ovom mrazu iznalazi nadljudske načine da se zagreje. Dobro se obuče, pa pravac Spomen park da u dzak nakupi suvo granje, kako bi uz malo drva što joj je preostalo, uspela da koliko toliko zagreje iznajmljeni kućerak u kome živi, skuva sebi čaj ili čorbu. Da jedna muka nikada ne ide sama, dokaz je i to što godinama boluje od astme i od „pumpica se ne odvaja“. Ali, ne samo ona. I ćerke Milica i Marija su astmatičari.

 

k;; Gordana je završila višu ekonomsku školu i radila u Partizanu, sve dok se ova firma nije ugasila 2004. godine. Nakon što je izgubila posao, razvela se i od muža. Kako njena mlađa ćerka Marija od detinjstva boluje od cerebralne paralize, Gordana je 2009. godine morala da se preseli u Čačak, da bi Marija mogla da pohađa Gimnaziju.  I tada za nju počinje period preživljavanja, koji traje i danas.

Već nekoliko godina živi u iznajmljenoj kući blizu Slobodine raskrsnice. Nema drugih mogućnosti, nema svoj dom. Stanarinu plaća 80 evra. Iako su mediji i ranije izveštavali o teškom životu ove žene, odlučili smo da je posetimo baš sada, da vidimo kako preživljava ovaj hladni januar, zbog koga i oni koji imaju normalne uslove za život, jedva čekaju da prođe zima.

Kod Gordane smo otišli oko pet sati popodne, mrak je već pao. Sačekala nas je ispred ulaza u dvorište, u kome se osim stanodavčeve kuće nalazi i iznajmljena kuća u kojoj ona živi. Otvara vrata, kartoni na sve strane. Stara stolarija. Wih postavlja uz vrata, tamo gde šuri, a šuri svuda. Šporet na drva u malenom hodniku, pucketa vatra. Kaže da je žurila da založi, da se ne obruka pred nama, da se ne smrznemo. Ona je dobro obučena, sa dva xempera i trakom oko glave. Sedeli smo u jedinoj sobi koju koristi, iako pored nje ima još jednu i kuhinju, ali njih ne može da zagreje. Trenutno nema ni vode. Zaledila. Uzima od stanodavaca u flaše, pa greje na šporetu, kako bi se umila ili okupala. Iako se Gordana trudila da se hladnoća ne oseti, kada smo skinuli jakne, nije bilo ni malo prijatno. Pitali smo se kako ona noću spava, kako idržava.

hsdkkdhs

– Do uveče kasno ložim, da mi se ne ishlade zidove. Dešavalo se da čitava soba bude u onim iglicama. Do 11 sati ne mogu da zagrejem da bude optimalna temperatura. Stavljam ćebe i peškire u prozore, kartone na vrata, sve što mogu da zaštitim od hladnoće na najprimitivniji način, ali mraz je neumoljiv, ne popušta. A ja imam astmu, na koju hladnoća tek loše utiče – kaže nam Gordana. Zbog bolesti mlađe ćerke korisnik je novčane pomoći od Centra za socijalni rad, koja na mesečnom nivou iznosi 26.000 dinara. U protekle dve godine nije stigla da popuni formulare za dobijanje besplatnog ogreva, jer je Mariji bilo loše, pa je morala sa njom da bude na klinici. Kako kaže, da nije bilo Bojane Jakšić i Kola srpskih sestara, ove zime ne bi imala čime da se greje. Dva puta do sada su joj obezbedili drva, ali zalihe su pri kraju. Pa tako, Gordana svaki dan prošeta do Spomen parka, kako bi tamo sakupila suvog granja za potpalu:

– Stežu mi se bronhije od ove hladnoće. Ali, nema druge. Sve suve grančice nakupim ili u manji dzačić ili u torbu, da imam tek koliko toliko da umlačim sobu.

MUKOTRPAN RAD

Iako je često pregledala razne oglase za posao u novinama, prijavljivala se u želji da radi bilo šta, uspeva da zarađuje isključivo radeći poljoprivredne poslove. Gordana nadniči u njivi, od proleća do kasne jeseni. Prvo dva meseca provede u malinama u Arilju, zatim ide branje šljiva, jabuka, paprike… Kasnije kupljenje krompira. Ove godine bila je i u berbi kukuruza. Radila je i u magacinima gde se krompir prebira i pakuje u xakove.

Nadniči u Zablaću, Baluzi, Lipnici… Ono što tokom tih meseci zaradi ostavlja kako bi preživela zimu.

– Tokom nadničenja, dobijem od gazda po xak paprike, krompira… Napravim zimnicu. Ajvar, pekmez, slatko i to šaljem deci – priča Gordana. Korisnik je Narodne kuhinje, pa kaže da na hranu ne troši ništa. – Hleb nisam kupila dve godine. Nekada dobijamo i konzerviranu hranu ili pirinač, brašno, od toga spremim neki ručak, umesim neko pecivo pa pošaljem deci.

Proteklih godina radila je i u jednom domaćinstvu koje se bavi sečom drva, imaju svoju šumu. Gordana je utovarala drva u traktor, pa je tako dobijala i ogrev. Ove godine nije mogla. Kaže: „Stislo me u grudima, nisam mogla“. Često, posle teškog rada, dobije napad astme, pa završi na Urgentnom. Ali, čim joj lakne vraća se na posao.

– Teško jeste. Ponekad mi dođe da plačem i kukam, a ponekad pogledam, pa vidim da se i one same bore i nemaju velike prohteve – priča majka za svoje ćerke. Starija, Milica živi u Kragujevcu i ima bebu od dva meseca, ostalo joj je nekoliko ispita da završi Pravni fakultet. Druga Gordanina ćerka Marija, kao što smo već napisali, od rođenja boluje od cerebralne paralize. Ona joj je i najveća briga, ali i najveći podstrek da ide dalje. Marija je uvek želela da uči. Oštećene su joj motoričke, ali ne i intelektualne sposobnosti. Završila je Gimnaziju u Čačku, a sada je već na trećoj godini Filološkog fakulteta, na katedri za književnost. Boravi u Domu „Mika Mitrović“ za hendikepirane i to joj, kaže Gordana mnogo znači. Niti bi ona mogla da joj plaća privatni smeštaj, niti bi Marija mogla da živi sama. U ovom Domu ima ko da joj pomogne i oko hranjenja i oko mnogih drugih stvari. Nije u kolicima, ali otežano hoda, pa po ovoj zimi ima ko i da joj ode u prodavnicu, da ne bi ona išla sama. Svakoga dana se čuju oko šest sati. Samo da jedna drugoj čuju glas i uvere se da je ova druga dobro. Iako joj se ponekad učini da su uslovi za život nemogući, Gordana se upravo zbog svoje dece, koja su skromna i vredna, trgne, podigne glavu, kaže, prošeta se i isplače, pa nastavi dalje.

askskajs

 

ĆERKA BOLESNA OD CEREBRALNE PARALIZE NA TREĆOJ GODINI KNJIŽEVNOSTI

Mnogi su, sem Kola srpskih sestara, na njene „vapaje ostali gluvi“, kaže.

– Obraćala sam se Centru za socijalni rad za jednokratnu novčanu pomoć. Ne mogu da je dobijem, kažu da nemam uslove. Do čelnih ljudi u Gradu ne mogu da stignem, a htela bih. Ne treba meni ništa. Samo malo, ako mogu da obezbedim decu, odnosno Mariju. I dok je bila ovde u školi nije dobijala nikakvu stipendiju. A njoj ne treba mnogo – kaže Gordana.

U kući u kojoj živi, ne bi imala gde ni da spava, da od Kola srpskih sestara nije dobila kauč. Od njih dobija i garderobu, koju nose i ona i deca.

– Nisam znala suviše da kukam i da se prenemažem kao neki

što mnogo više imaju. Smatrala sam da mogu sve sama. Sad kada vidim da su i godine sustigle, nisam u stanju sve da postignem, shvatam da ne mogu deci da pružim sve što im treba – žalosno priča ogorčena majka. Vadi fotografije iz fioke, da vidimo njene ćerke.

– Ponekad kad njih bodrim, kažem : „Može, izdržaćemo, prevazići ćemo ovu situaciju“, a ponekad ni ja nisam sigurna da li to bodrim sebe ili decu. Ali, moje je da im kažem da ne posustaju – i dalje je optimista i za sebe i za svoju decu, jer to prava majka mora da bude, a to ova žena zaista i jeste.

– Ispod minimuma i ispod ljudskog je način života na koji živimo, a mislim da sam boreći se za decu zaslužila nešto bar malo povoljnije – kaže Gordana, a mi se nadamo da još ima humanih ljudi.

I. M.

 

Оставите одговор