Лечила је сиромашне, куповала им лекове, обезбеђивала смештај за негу и опоравак. Пацијенте није делила према образовању, материјалним могућностима или идеолошким убеђењима. Ипак, у родном граду је доживела најтежа професионалне тренутке и разочарања. У њену одбрану, у Чачку су 1947. године одржане прве демонстрације против тадашње власти. Предводиле су их чланице Комунистичке партије… Ко је заиста била др Јелисавета Василијевић, показали су и рудари на њеној сахрани. На рукама су од Железничке станице до чачанског гробља изнели ковчег са њеним телом. Из поштовања према докторки, ниједном га нису спустили на земљу… На недавно одржаном стручном скупу педијатара „Дилеме у дечјој медицини“ на ову изузетну лекарку и жену подсетила је др Весна Младеновић, начелница Дечјег одељења Опште болнице Чачак.
Рођена је у угледној, трговачкој породици 1898. године. Њен брат од тетке био је и велики публициста и социјалиста Коста Новаковић. Школовала се у Чачку, а више разреде Гимназије завршила је у Београду. Заједно са сестрићем Костом, отац је Јелисавету отпратио на студије медицине у Бордо. После основних студија, усавршавала се у Паризу, код чувеног професора Антоана Марфана, по коме је у медицини назаван и један синдром. Постала је специјалиста за лечење дечјих болести и унутрашњих болести. Тако је др Јелисавета Василијевић 1926. године прва у Чачку стекла звање педијатра, највероватније и у Србији.
– Када је завршила студије, у Београду је постојала Универзитетска дечја клиника (основана је 1924.). Ипак, др Јелисавета се враћа у родни град. Радила је једно време у чачанској болници, потом у Ужицу, где је остала две године. Поново се вратила у родни град. У нашој болници основала је Антирабичну амбуланту. Пре тога, пацијенти су због беснила упућивани у „Пастеров завод“ у Нишу… – навела је др Весна Младеновић најосновније податке о професионалним почецима др Василијевић.
РАЗОТКРИЛА УПРАВНИКА
Иако млад лекар, већ крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века, стекла је поштовање и углед код пацијената. Онда, 1934. открива аферу о злоупотреби лека и наркотика перноктона. Започиње борбу против тадашњег управника, главног актера те афере.
– Докторка Јелисавета и магистар фармације Милка Тадић приметиле су прекомерну потрошњу перноктона. Тадашњи управник др Тодосијевић злоупотребом тог наркотика, вршио је обљубу над пацијенткињама. Започела је борбу против њега и он је на суђењу смењен и пребачен у Травник. Ипак, као режимски човек, вратио се шест месеци касније – подсетила је др Младеновић.
Супротставила се управнику, иако је знала да ће сносити последице. Временом је морала да напусти болницу. Посветила се приватној пракси, али је често лечила бесплатно, ако је требало, пацијентима је куповала лекове, одазивала се на њихове позиве и ноћу и дању. И др Младеновић је напоменула да је према свима показивала исти однос, поштујући лекарски кодекс и етику. Имала је прави, истанчан осећај за све људе.
УХАПШЕНА ЗБОГ РАДА У ПРИВАТНОЈ ПРАКСИ
После ослобођења Чачка, 1944. др Јелисавета Василијевић је постављена за управника чачанске болнице. Пре тога, болнички објекти су били препуштени Немцима и она их затиче уништене, као и опрему. Са колегама, здравственим особљем и народом, све је средила за кратко време. Заједно са њима је кречила, рибала подове, прозоре, дезинфиковала… Изабрана је и у Градски народноослободилачки одбор. Али, смењена је већ 1946. и постављена за привременог руководиоца Градске амбуланте. Иако погођена таквим исходом, јавно је исказивала незадовољство, задесио је још тежи усуд.
– Једне ноћи је ухапшена и одведена у затвор. Стражар је спровео на саслушање код иследника Озне. За столом је био њен комшија, чију је породицу лечила… Оптужена је за рад у приватној пракси. Касније је оптужница проширена, стављено јој је на терет и да је лечила четнике. „Лечила сам свакога ко ми је тражио помоћ. Нисам делила пацијенте и нисам лечила из користољубља. Сиротињи нисам наплаћивала, некима сам куповала лекове”, одговарала је др Јелисавета на оптужбе. Суђење је заказано за фебруар 1947. Али, тада се десило нешто необично. Око 500 грађана, махом жена, демонстрирало је пред Окружним судом. Предводиле су их чланице Комунистичке партије. Полиција је била збуњена, ухапшено је шездесетак демонстраната. Народ се спонтано окупио да брани своју докторку. Биле су то прве демонстрације у тадашњој држави против нове власти. Али, суд је др Василијевић прогласио кривом. Упућена је на издржавање казне у рудник каменог угља Јарандо – навела је др Младеновић.
Професионални живот и све неправде које је доживела у родном граду описане су у књизи „Лучоноше“, аутора Димитрија Јањића. Он је записао и да у затвору Јелисавета Василијевић није престала да буде лекар. Пошто је била радна и предузимљива, са затвореницима је окречила просторије и довела их у ред. Сви су је слушали, знали су и осећали да је она пример како треба радити… Аферу са наркотиком и њеним главним актером, управником болнице 1934. године, Димитрије Јањић је поткрепио записима Радована М. Маринковића и Мила Мојсиловића из књиге „Здравство чачанског краја“. Они су је описали, служећи се аутентичном документацијом.
БРИГА О РУДАРИМА
– Прихватила је рад у амбуланти, лечила је рударе, њихову децу, целе породице. Амбуланту је претворила у узорну здравствену установу. То је уочио и тадашњи министар шума и руда. Предложио је да др Јелисавета добије одликовање. Али, оно јој никада није уручено. Када је казна истекла, одбила је да се врати у родни град, остала је да брине о рударима и њиховим породицама – напоменула је садашња начелница Дечјег одељења Опште болнице Чачак.
Иако није држава, др Јелисавети Василијевић признање је одао народ. Преминула је 1950. године од последица упале плућа. Рудари, и њени Чачани приредили су јој величанствен погреб. Са шлемовима на глави и фењерима, у рукама су носили њен ковчег, на смену, до цркве на опело, а потом до Чачанског гробља. Из поштовања према вољеној докторки, њен ковчег није спуштен на земљу. Успут, поворци су се придружили и Чачани. Тада су тај опроштај народа од др Јелисавете упоређивали са сахраном војводе Степе Степановића 1929. године. Њену сахрану нико није организовао. Са свим почастима, њу је сахранио народ.
Као и др Драгиша Мишовић, др Јелисавета Василијевић је важила за народну лекарку. Показивала је хуманост и велику професионалност. Отписане пацијенте је враћала у живот и, како је већ поменуто, помагала без изузетака. Зашто је прогањана и једина одговарала за рад у приватној пракси и пре успостављања нове власти? Како је записано у књизи „Лучоноше“, захтевала је рад и посвећеност од других здравствених радника. Била је прави ауторитет, с обзиром на чињеницу да је од других није тражила више од онога што је и сама пружала. Да ли су је прогонили туђа завист и љубомора? Како је иста власт бира у Народни одбор, потом осуђује?
– Част ми је да су ми колеге пружиле прилику да говорим о др Јелисавети Василијевић. Мислим да јој се ни ми, као професија, нисмо довољно одужили – сматра др Весна Младеновић. Она је изразила и наду да ће и педијатри из осталих градова, учесници стручног скупа у нашем граду, понети сећање на изузетног хуманисту, првог чачанског педијатра.
Весна Младеновић је подсетила и да су од 1946. године деца лечена на Интерном одељењу данашње Опште болнице Чачак. Тада су начин рада успоставили др Александар Шевић и др Михаило Младеновић. Посебно одељење основано је 1953. доласком примарујуса др Фрања Херцога са београдске Универзитетске дечје клинике. После њих, дошла је читава плејада педијата и великих учитеља, Недељко Ерцеговац, Даница Бирчанин, Гордана Ниџовић, Косовка Бошковић, Љубомир Крстић…
