“Љубав између мене и игре игре под обручевима све време мог активног играња није ниједног тренутка ишчезла. Била је само јача како су долазили резултати и повећавале се шансе за наступ у репрезентацији и касније, кад сам захваљујући њој отишао на студије у Америку. Омогућила ми је да стекнем велики број пријатеља и много тога да видим и доживим. То је, за мене, најлепши спорт.“
Овако о кошарци размишља Марко Гујаничић, рођен у Чачку 1992. године, момак који је у млађим категогоријама био стандардни репрезентативац, али се није определио да постане професионални кошаркаш, већ је за овај спорт остао везан на један други начин.
Његова опчињеност кошарком почиње од најранијег детињства када га отац Слобода води на “Борчеве” утакмице. Прве знања из овог спорта стиче као ђак првак ОШ “Вук Караџић” у оквиру школе кошарке. Са правим тренинзима почиње у “ЈУ32”, касније прерастао у “Младост”. Остаје веран овом клубу до одласка на студије у САД и пролази све селекције. Први тренер ми је био Добрило Јојић, потом Владимир Тутуновић, Дејан Коларевић, Иван Дробњак, Војо Поповић.
– Иако су се генерације “преплитале” увек смо имали јаке екипе у свим старосним групама и били међу најбољим на регионалном нивоу. Наиме, до 2009. године није било једниствених лига као сада, већ су победници региона наступали на финалном турниру. Они су најчешће протицали у доминацији београдских тимова који су у свом саставу имали и играче из други градова. У селекцијама “Младости” наступали су само Чачани и увек смо се равноправно носили са екипама из престонице. Саиграчи су ми били Дејан Ћировић, Љубомир Марковић, Саша Аврамовић, Лазар Марковић…
Прво издање јединствене јуниорске лиге, сезона 2009/10. остаће му заувек у лепом сећању, јер је проглашен за најкориснијег играча, а био је и најбољи скакач. Њeгове игре нису остале непримећене и добија позив од селектора Влада Јовановића да дође на припреме репрезентације, играчи до 18 година, за наступ на Европском првенству 2010. године.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
– С обзиром на то да сам претходно био на припремама репрезентације до 16 година, али нисам успео да се изборим за место у тиму, није било превеликог усхићења, јер сам знао да ме чека тежак задатак да се нађем међу дванаесторицом путника за Литванију. Тренера Јовановића, иако Чачанина, нисам познавао, а он је са претходном генерацијом био најбољи у Европи – каже Гујаничић.
Уследило је два месеца паклених припрема и до последњег тренинга није се знао састав. Кад је видео да ће обући репрезентативни дрес обузели су га понос и усхићење због тога што је био једини играч из неког клуба јужно од Београда.
ЕХ, ТА ЛИТВАНИЈА
На овом шампионату наш национални тим се у полуфиналу сусрео са домаћином. Неких шест минута пре краја водили смо 66:53. Онда је уследила серија домаћина 14:0 којом долази до победе 67:66, тако да репрезентацију Србије очекује Летонија у борби за треће место. Поприлично деморалисани после несретног пораза у претходном мечу “орлићи” убедљиво губе овај сусрет. Било је 75:49 за Летонце.
– Свашта се догађало у дуелу са Литванијом. Атмосфера је била паклена којој су и судије мало подлегле. Ипак, треба истаћи да је наш противник имао сјајну генерацију коју су предводили син легендарног Сабониса Таутидвас и Валанчуинас, касније напрaвио сјајну каријеру у НБА – подсећа се Марко првог великог репрезентативног такмичења.
Наш најбољи стрелац на овом шампионату био је Богдан Богдановић. Гујаничић је био четврти стрелац и трећи по броју ухваћених лопти у српском тиму.
Наредне, 2011. године одржано је Светско првенство за играче до 19 година, а домаћин је била Летонија. Наши су на ово такмичење испраћени без већих очекивања, али момци које је одабрао и зналачки водио опет један Чачанин Дејан Мијатовић, остварују сјајан резултат. Постају вицешампиони.
– Учешће на Светском првенству је нешто што ћу заувек памтити. Не само због освојене медаље, већ због укупне атмосфере и две феноменалне утакмице. Прва је била против Американаца са којим смо били у групи у првој фази турнира. Изгубили смо је 80:78, при чему смо имали шут за победу, али она нам је показала да можемо да се носимо са физички знатно јачим противницима и улила нам је преко потребну дозу самопоуздања (Марко је на овој утакмици постигао 16 поена и ухватио четири лопте, прим. аутора). Други сусрет било је полуфинале са Аргентином. Успели смо да у другој половини прекренемо резултат и остваримо победу 76:71 (велики допринос овој победи Гујаничић је дао постигавши 14 поена уз шест скокова, прим. аутора).
У мечу за титулу Литванија је остварила убедљиву победу 85:67. Савладали су нас и у другој фази са 71:54.
Словенија је 2012. била домаћин Европског првенства за играче до 20 година. Србија у полуфиналу игра против Литваније и опет бива поражена. Резултат је гласио 73:68. У борби за треће место велика драма са Шпанијом. “Црвена фурија” је до бронзе дошла тројком постигнутом у последњим секундама. Ову утакмицу смо изгубили 67:66.
Ево и једне занимљивости везане за ово првенство. Једна од учесница била је Грузија, а у њеном саставу био је некадашњи играч “Борца” Дуда Сандзе.
ОДЛАЗАК У АМЕРИКУ
– По завршетку Гимназије наметнуло се логично питање којим путем даље. Отиснути се у свет професионалног спорта или се определити студијама. У договору са породицом доносим одлуку да покушам да упишем факултет у Америци, јер је код њих систем паралелног студирања и бављења спортом развијен до савршенства. Најпре одлазим у тзв. предшколу. Она је намењена оним који још нису добили стипендију или нису положили пријемни. Боравио сам у Лос Анђелосу од јула 2011. до фебруара 2012. У међувремену сам положио пријемни, а вратио сам се због одласка на првенство у Словенију – објашњава како је почело америчко поглавље у његовом животу.
Уписује економију и финансије на Georgе Mason Universiti, држава Вирџинија, који се налази недалеко од Вашингтона.
– Услови за бављење кошарком су били такви да би им позавидели и многи евролигашки клубови. Хала има капацитет 10.000 места и кад код смо играли против познатих кошаркашких универзитета увек је била пуна. Иначе, наступали смо у првој дивизији и остваривали солидне резултате – наставља Марко.
Каже да му није било тешко да се привикне на другачији стил игре, јер је стекао нека искуства у предшколи и додао:
– Генерално, нама високим играчима, играо сам на позицији четири са честим изласцима и шутевима споља, било је некако лакше да се прилагодимо. Они доминирају у снази, али њихови центри много мање умеју да шутну, додају, немају добар преглед игре. То се код нас и у целој Европи учи. Зато сам се ослањао на оно што сам најбоље знао, а то су грађење позиције, сналажење, шут, правовремена додавања – објашњава неке техничке финесе.
Из Америке се вратио са позитивним искуствима.
– Напорно јесте, јер морате да остварујете добре резултате на спортском плану и да будете добар студент како би сачували стипендију. Тако стичете прилику да научите шта је прави професионализам. Зато вреди пробати, јер у крајњем случају увек можете да се вратите – поручује Гујаничић.
ОСТАО У КОШАРЦИ, АЛИ НА ПОСЕБАН НАЧИН
По окончању студија, 2016. године, опет је био у дилеми. Уписати мастер и наставити школовање или се вратити и покушати да изгради кошаркашку каријеру. Опредељује се за ово друго.
– Било је неких понуда и ступио сам у контакт са неким клубовима, али то није било нешто што би ме задовољило. У међувремену прихватио сам понуду Радована Филиповића, нашег човека који у Америци има агенцију за заступништво играча. Њени клијенти су били Марко Јарић, Жељко Ребрача, Жарко Чабаркапа… Конкретно, мој посао је да америчким играчима на свим нивоима проналазим клубове у Србији, Црној Гори, Турској и Грчкој. Такође, представљамо младе играче који желе негде да оду, тако да они сад имају поуздане партнере који им омогућују да одаберу најбоља решења. Посао је динамичан, занимљив и скопчан са честим путовањима, тако да не могу са сигурношћу да кажем које ми је место боравака. Додуше, на личној карти ми пише да је то Београд – прича кроз смех.
Кад подвуче црту испод до сада урађеног у каријери Марко не крије задовољство што је успео у оном за чиме многи чезну, а то је да споји лепо и корисно. Много тога је дао кошарци, али од ње и добио. Остао је везан за њу и драго му је што је сада у прилици да помогне онима који на спортској позорници, суочени са многим изазовима, траже праве путеве. То није нимало једноставно, јер каријере у знатној мери зависе од избора клубова и зато је максимално посвећен свом послу.
Његови избори и начин размишљања могу да послуже као пример оним који су у дилеми када се опредељују којим смером да крену даље.
Фото: архива саговорника
Припремио Владимир Дуба
