КРАЈЕМ ОКТОБРА У МЕКСИКУ 14. СВЕТСКА КОНФЕРЕНЦИЈА О МАЛИНИ
ТЕМА СКУПА – ИЗАЗОВИ У МАЛИНАРСТВУ
У Мексику ће крајем октобра, по 14. пут, бити одржана конференција Светске организације произвођача малине (International Raspberry Organization), којој ће присуствовати др Александар Лепосавић, председник Националног воћарског друштва Србије. Национално удружење извозника јагодастог воћа Мексика (ANEBERRIES) ће бити домаћин овог престижног скупа, који ће окупити представнике водећих земаља у производњи малине и понудити одговоре на бројне изазове присутне у малинарству.
Руководство мексичког удружења, које ће бити домаћин предстојеће конференције посвећене производњи малине, још 4. маја је упутило званичан позив представницима држава чланица Светске организације произвођача малине. На овом значајном скупу нашу земљу ће представљати др Александар Лепосавић, научни саветник чачанског Института за воћарство. Конференција ће бити одржана 27. и 28. октобра у главном граду државе Халиско, у Гвадалахари која је други мексички град по величини, који броји близу два милиона становника, а налази се на надморској висини од преко 1.500 метара.
Светска организација произвођача малине представља кровно удружење свих произвођача малине у свету. Поред Србије, њене чланице су Канада, САД, Мексико, Чиле, Перу, Аустралија, Кина, Шкотска, Енглеска, Пољска, Бугарска и Украјина. Од самог оснивања 1998. године, организација поступа у складу са начелима повећања потрошње малине у свету са акцентом на безбедности хране, размени производних и техничких информација између чланица и одржавању добрих и пријатељских односа свих актера у малинарском бизнису. Као и претходне, и предстојећа конференција у Гвадалахари, како истиче др Александар Лепосавић, биће посвећена проблемима са којима свуда у свету суочавају произвођачи малине и могућим начинима њиховог превазилажења:
– Све земље које се баве производњом малине суочавају се са бројним изазовима, међу којима су веома бројни и дугогодишњи проблеми са којима се произвођачи овог воћа тешко боре. Ова конференција би требало да пружи одговоре на све те изазове и пружи одређене смернице за отклањање конкретних проблема. Уједно, ово ће бити и одлична прилика да се види каква је сада позиција Србије у светској производњи малине, јер се стиче утисак да сви други, који се озбиљније баве овом производњом, видно напредују, док наше малинарство већ годинама стагнира.
Иако се у јавности често спекулише са податком да је наша рекордна производања малине износила 120.000 тона, како наводи др Александар Лепосавић, тај податак није валидан, јер та цифра обухвата и увоз и реекспорт овог воћа. Највећа наша производња малине је била 93.000 тона која је забележена 2002. године и то је реалан податак. Тада се малина код нас производила највише на 15.000 хектара, док се сада производи на површини од осам до девет хиљада хектара.
– Иако смо последњих година, због нагомиланих проблема, урушавали нашу водећу позицију у светској производњи малине када је реч о количини, и даље имамо водеће место у погледу њеног квалитета, али и опремљености расхладним капацитетима. Иако је Институт за воћарство у Чачку једини у овом делу Европе започео производњу и дистрибуцију сертификованог садног материјала малине, те количине нису довољне, што користе разни увозници и нерегистровани расадници, тако да наши пољопривредници често трпе велике штете због подизања засада зараженим садним материјалом. Свет тражи најквалитетнију малину, а то су само две сорте – „вималет“ и „микер“. Последњих година смо увозили из Пољске садни материјал који није имао карактеристике тражених сората. Увозили смо и неке друге сорте које немају те карактеристике, па смо их у једном периоду мешали са „виламетом“ и „микером“, а то се ради и данас, што тржиште неће да трпи. Све то води деградацији нашег малинарства, односно, смањењу приноса и губљењу те изузетно значајне сортне идентичности – истиче Лепосавић.
Малинарство је последњих година значајан стуб развоја мексичке пољопривреде, у којој малина са површинама од око 15.000 хектара заузима запажено место. Захваљујући примени савремених техника гајења, просечан приносмалине по хектару у Мексику износи 18,5 тона, а извоз се већим делом (95 одсто) базира на свежој малини, а свега пет процената произведених количина представља смрзнуту малину. Близина америчког тржишта, али и бројне маркетиншке активности су утицале да 96 одсто малине из Мексика заврши код њих, два одсто у Азији и по један проценат на тржишту Јужне Америке и Европе. Колики значај Мексиканци дају малини говори податак да су ово воће пре само 12 година (2014) гајили на 2.364 хектара и да је пораст производње генерисао повећање директник упосленика у малинарском бизнису, којих сада има више од 120.000.
Национално удружење извозника јагодастог воћа Мексика (ANEBERRIES) представља 84 одсто мексичке малинарске индустрије, а својим кооперантима нуди комплетну подршку, почевши од примарне производње до прерађивачких капацитета, што се позитивно одразило присутност мексичке малине на различитим дестинацијама широм света.
– Мексичка малина још увек не долази у значајнијој мери на европско тржиште, што није случај са малином из Кине, Украјине и Пољске. Кинези бележе пораст производње, а количине су последњих година прешле 60.000 тона. Од тих количина, 50 одсто се прода као смрзнута роба, која се последњих година све више увози и у нашу земљу. Због пораста стандарда у Кини, расте и потрошња малине и у зависности од године на њиховом локалном тржишту се реализује од 15 до 20 процената произведене малине. Примера ради, у Србији се од произведених количина свега три до пет одсто потроши на локалном тржишту. Кинези извозе и свежу малину и то од 15 до 20 процената, док 10 до 20 одсто од укупних количина малине прерађују у сокове и друге производе, што првенствено зависи од цене малине у откупу – објашњава Лепосавић.
Вишегодишњи просек производње малине за Украјину износи преко 60.000 тона, а у структури извоза доминира смрзнута роба са више од 95 процената. Највећи купац малине из ове ратом захваћене земље је Пољска са око 50 процената, а одатле се украјинска роба реекспортује на трећа тржишта, добрим делом и у нашу земљу. Друга извозна дестинација украјинске малине је Немачка са око 12 до 15 одсто, али тај удео годинама расте, пре свега, због цене, као и политике ове земље, којом се помаже украјинска економија. Раст извоза малине из Украјине бележи се и у Италији, Србији, Литванији, Белгији, САД-у и другим земљама.
Када је реч о Пољацима, њихова производња у значајној мери осцилира и креће се око 60.000 тона, али због увоза и реекспорта украјинске малине годинама праве пометњу на тржишту када је реч о произведеним и понуђеним количинама. То се одражава и на цену, али је чињеница да су њихови произвођачи и извозници у доста бољој ситуацији него наши. Као и код нас, пољска малина се углавном смрзава и као таква извози, а доминантно учешће у сортној структури имају једнородне сорте као што су „глен емпл“, „соколица“ и „октавиа“ са 75 до 80 одсто учешћа. Двородне сорте „полка“ и „полана“, које су и код нас доста присутне, чине остатак њихове производње.
Производња малине у Чилеу је у претходне две године доживела опоравак и премашила 25.000 тона. Чилеанци највише гаје „херитиџ“ (70% учешћа), „микер“ (10%), а све остале сорте су заступљене са 20 одсто. у последње време повећавају површине под сортом „вејкфилд“ због плодова свестране употребне вредности, али свеукупно гледано, тржиште још увек не може да нађе адекватну замену за „виламет“ и „микер“ какав се производи у нашим производним подручјима, истиче наш саговорник.
В. С.
