КРИСТИНА СТАНИЋ, ТРЕЋЕПЛАСИРАНИ ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ
ГИМНАЗИЈСКИ ДАНИ, ЗАУВЕК У СРЦУ
Кристина Станић сада је студент Електротехничког факултетa у Београду, а Гимназију у Чачку завршила је као трећепласирни ђак генерације.Током средњошколског образовања трудила се да своје интересовање за природне науке и математику развија и ван редовне наставе, кроз различита такмичења и додатне активности. Учествовала је на такмичењима из математике и хемије, а посебно је поносна на успехе и награде остварене на републичким такмичењима из математике. Поред школских обавеза и такмичења, преостало јој је времена и за музичке активности. Четири године певала је у хору, а свира и флауту.
Велику подршку током одрастања пружала јој је породица, а Кристина има и брата близанца Огњена, који је, истиче, такође уписао Електротехнички факултет, тако да ће и студентске дане проводити заједно:
– Одувек су ме занимале природне и техничке науке, посебно математика и области повезане са технологијом, па сам у Електротехничком факултету препознала могућност да своја интересовања даље развијам и стекнем знања која ће ми једног дана бити корисна у послу којим желим да се бавим. Током студирања ћу живети у Београду са братом близанцем Огњеном и сестром од тетке Леном. Драго ми је што ћу ново животно поглавље започети уз људе који су ми блиски, јер ће ми то свакако олакшати прилагођавање на живот у новом граду и на факултетске обавезе.
То што је изабрана међу три најуспешнија ученика генерације за Кристину представља велику част и признање за сав труд који је током претходне четири године улагала у своје образовање, посебно због тога што је, како каже, било толико вредних, талентованих и успешних ученика.
-Трудила сам се да дам свој максимум и да будем задовољна својим радом и резултатима. Никада ми циљ није био да постанем ђак генерације – више сам желела да искористим своје могућности, стекнем што више знања и будем поносна на оно што сам постигла. Не могу да кажем да нисам била изненађена када сам угледала своје име на листи ђака генерације на огласној табли. У том тренутку су ми кроз главу прошле све четири године – учење, припреме за такмичења, бројни изазови, али и тренуци у којима сам сумњала у себе. Није увек било лако, али сам се трудила да истрајем и дам све од себе. Када се осврнем на тај период, схватам да се сви тешки и неизвесни тренуци брзо забораве када видиш да су се упорност, рад и труд на крају исплатили. Због тога ми ово признање није само потврда добрих резултата, већ и подсетник да се посвећеност ономе што волиш и вера у сопствени рад заиста исплате.
Кристина истиче да јој много значе пријатељства, породица, заједнички тренуци и активности којима се бави из љубави, попут музике и цртања. Средњошколске дане ће, каже, памтити по многим лепим тренуцима, али неке је ипак желела да издвоји:
-Када помислим на најлепше тренутке, тешко је издвојити само неколико. Ипак, посебно ћу памтити путовање у Праг са мојих пет најближих другарица, школске екскурзије, али и оне сасвим обичне тренутке – кафе после школе, разговоре и смех који су често настајали спонтано и управо због тога остајали међу најдражим успоменама. Средњу школу ћу памтити и по дружењима на одморима, кратким разговорима између часова и свакодневним ситницама које су временом постале важне. Посебно место имају часови професорки Зорке Ратковић и Александре Мишић, на којима је готово сваки час доносио неку нову успомену. Тек када се осврнем на све те тренутке, схватам колико је управо та свакодневица чинила наше школске дане посебним. У тешким тренуцима највећу подршку пружали су ми родитељи, брат и пријатељи из одељења, али и пријатељи из основне школе – Мина, Ања, Елена и Андријана. Њихова подршка ми је значила посебно зато што су били уз мене и када школске обавезе, такмичења или неке друге животне ситуације нису биле једноставне. Гимназија ће зато заувек имати посебно место у мом срцу. Не само као место на којем сам стекла знање и завршила један важан део свог образовања, већ пре свега као период у којем сам одрастала, упознала људе који су ми постали веома важни и створила пријатељства која желим да задржим и у годинама које долазе. Када се осврнем на те четири године, чини ми се да су управо људи и заједнички тренуци оно што ћу из гимназије највише понети са собом.
Током школовања Кристина је, прича, схватила да успех није само питање талента, већ пре свега рада, истрајности и односа према обавезама.
– Највише ми је помогло то што сам се трудила да будем одговорна и истрајна, али и да не одустанем када ми нешто не иде из првог покушаја. Важно ми је да оно што радим буде у складу са мном и мојим интересовањима, а не само да испуним нечија очекивања.
Са нашом младом саговорницом причали смо и о вредностима којима тежи, о томе шта је радује, као и шта би поручила новим генерацијама:
-Важни су ми искреност, поштовање и добри односи са људима. Мислим да је важно бити успешан, али не по цену тога да занемаримо породицу, пријатеље или себе. Такође верујем да не треба стално да се поредимо са другима, јер свако има свој темпо, способности и пут.
Млађим ученицима бих рекла да не потцењују мале кораке. Није неопходно да одмах знају шта желе да раде у животу или да у свему буду најбољи. Важно је да пронађу нешто што их занима, да буду упорни и да не дозволе да их један лош резултат обесхрабри. Такмичења и оцене јесу важни, али су још важније навике, знање и искуства која из њих понесемо. Мени је посебно драго што сам, поред знања и искуства које сам стекла током гимназије, упознала људе који су ми овај период учинили још лепшим. Издвојила бих својих пет најближих другарица — Ену, Милицу, Вању, Сару и Јану. Заједно смо делиле свакодневне школске обавезе, одморе, смех, бројне разговоре, лепе и мање лепе тренутке. Мислим да су управо таква пријатељства једна од најлепших ствари које човек понесе из средње школе и која остају важна и након њеног завршетка.
Највише ме радују једноставне ствари — време проведено са породицом и пријатељима, добар разговор, музика, књига, путовања и осећај да сам у нечему напредовала. Мислим да управо такви тренуци највише доприносе томе да будемо задовољни оним што радимо и путем којим идемо.
Што се тиче будућности, Кристина би, каже, волела да на факултету стекне нова знања и искуства, упозна људе који ће јој остати важни и постепено пронађе оно у чему жели да се оствари. Нема потребу да унапред зна сваки корак, већ жели да остави простора да је нова искуства усмере и изненаде. Након основних студија, волела би да настави школовање и једно време проведе у иностранству, највероватније кроз мастер студије.
-Још увек не знам тачно где бих волела да одем, нити да ли бих желела да тамо останем дугорочно. Волела бих да прво стекнем искуство живота у другој земљи, упознам другачију културу и начин живота и тек онда одлучим где видим себе у будућности.
Наравно, ми навијамо за Чачак… А ево, шта о свом родном граду каже Кристина:
-Чачак за мене није само место у којем сам одрасла, већ град за који ме везују детињство, пријатељи, породица и велики део успомена које носим са собом. Можда сам тек сада, пред одлазак у Београд, постала свеснија колико ми овај град заправо значи. Када сам код куће, често не размишљам о томе колико ми је позната и драга његова свакодневица, али после неколико недеља проведених ван Чачка, ништа не може да замени осећај када му се вратим. Волим то што је Чачак довољно мали да многа места и људе доживљавам као познате, а опет има довољно садржаја да се у њему не осећам као да нема шта да се ради. Најлепше ми је када време проводим са друштвом, било да останемо у граду или одлучимо да негде одемо. Често волимо да се провозамо до Овчар Бање, Коштунића или Цветњака, јер су такви спонтани излети некако увек занимљивији од унапред испланираних излазака.
Посебно место у мом сећању заузима и Гуча. Сваке године са другарицама идем на Сабор трубача и то је временом постала наша традиција којој се увек радујем. Мислим да управо такве мале традиције, које понављамо из године у годину са истим људима, једног дана постану неке од најлепших успомена на одрастање.
Када бих могла нешто да променим, волела бих да Чачак има више садржаја за младе — више лепих места за излазак, ресторана и кафића у којима може да се проведе време са друштвом, али и више уређених паркова и простора за дружење. Мислим да граду не недостаје потенцијала, већ би му само требало још мало садржаја који би га учинили занимљивијим и пријатнијим за младе људе.
Ипак, без обзира на све што му можда недостаје, Чачак је град у којем сам одрасла и у којем се осећам сигурно и познато. Можда ћу у наредним годинама живети у другим градовима и државама, али мислим да тек када одемо негде схватимо колико нам неке наизглед обичне ствари заправо значе. За мене ће Чачак увек бити место којем се враћам.
Гордана Домановић
