Društvo

LIBIJAC – ŠUMADINAC POSLE 30 GODINA U ČAČKU

Pre nekoliko dana u čačanskom kafiću “Što da ne”, sedeli su za stolom dva Libijca i poznati čačanski profesor i direktor Medicinske škole u penziji Milorad Blagojević Jurdo. Ovaj susret nije bio slučajan, ali je za jednu stranu svakako bio neočekivan, a za obe veoma emotivan. Nije neobično videti strance u Čačku, ali povod ovog susreta je bio što je nekadašnji đak čačanske škole Selim Itris iz Tripolija poželeo da nakon 30 godina dođe u Čačak i tom prilikom poseti i svog razrednog starešinu, profesora Jurda.

Libijac Selim došao je kod svog zemljaka i prijatelja Mohameda Alija El Mahxuba, koji već 15 godina živi u Čačku i koga većina Čačana prepoznaje na ulici. On sa svojim šurakom Milanom Bojanovićem drži kafe “Što da ne”. Međutim, Selim je hteo da se podseti i svoje mladosti. Čim je došao u Čačak i “zapucao” pravo u Medicinsku školu, koju je pohađao pre 30 godina i koja se, kako se on priseća, tada nalazila u Ulici “29. Novembar”. Tamo nije našao profesora Blagojevića, ali je brzo došao do njegovog broja telefona i zakazao susret u “Što da ne”.

Profesor ponesen emocijama kaže da je bio “pod stresom”… U početku mu je bilo teško i da govori, ali brzo se opustio, kada su kreenula nostalgična sećanja na prošla vremena. Kaže Jurdo da će taj dan pamtiti do kraja života, jer se nije nadao da će ga đak, i to iz Libije, potražiti nakon tri decenije. A to opet, i nije mnogo čudno, jer sva trojica, prisećajući se tog doba, kažu da su živeli kao jedna porodica.

– Sećamo se onih dana kada sam ja bio njihov profesor, a oni đaci, a zapravo smo svi bili jedna porodica – kaže profesor Jurdo. Alija oslovljava rečima “starosedelac, naš zet i Čačanin”, a Ali potvrđuje da se baš tako i oseća. Selim za sebe kaže da je Šumadinac.

A odkud u Čačku učenici iz Libije?

Libijska Vlada i njen tadašnji predsednik Muamer el Gadafi su 1983. godine poslali 60 srednjoškolaca u Jugoslaviju, kako bi završili školu za otpravnike vozova. Nikada se, doduše nije saznalo zašto su izabrali baš Čačak. Stanovali su i hranili se u tadašnjem hotelu “Morava”. Nastavu su imali u Medicinskoj školi, gde su učili i srpski jezik, a praksu obavljali na Tehničkom fakultetu u Čačku, stanici Makiš u Beogradu i Požegi. Mentori i razredne starešine su im bili čačanski profesori Milorad Blagojević Jurdo i Gojko Vujinović, a vaspitač Branko Jovićević. Profesori su radili u smenama i uvek bi jedan od njih bio sa učenicima u hotelu “Morava”…

Za Alija je potpuno normalno da odlično govori srpski jezik, jer je on nakon završene škole otišao u Grčku, a u Čačak se vratio 2002. godine. Ali, dok slušamo Selima, prosto je teško poverovati da nije bio u Srbiji 30 godina. “Pobrka” poneki padež, ali govori potpuno razumljivo. Kaže: “Došao sam da obiđem MOJ grad, moj drugi stan…” Verovatno je hteo reći dom, ali ne može se baš ni on setiti svake reči. Ali zato je “pogađao” pravo u emocije.

– Ovo je meni bio najbolji grad, ili da kažem glavni grad Srbije. Ja sam Šumadinac. Nismo svi bili sreće kao Ali da ostanemo, ali ko zna, drugi put… – priča Selim kroz smeh. Trenutno je na godišnjem odmoru, a inače je pasionirani maratonac. Svake godine posećuje Bečki maraton. Ove godine je zakasnio, pa je umesto u Beč, otišao u Podgoricu, na njihov maraton. A iz Crne Gore, pravo u Čačak. Da poseti svog prijatelja, svoje profesore, vidi školu i ulice kojima je nekada hodao i kojih se kroz osmeh priseća, pun divnih uspomena. Setio se Selim i srpske kuhinje, pasulja najviše, ali i graška, gulaša, čorbe i supa.

Prisećaju se kako su uživali u hotelu “Morava”, kako su uveče slušali muziku, a onda ih rano ujutru profesori budili da idu na vežbe.

– Nama je bilo lepo, živeli smo kao u svojoj zemlji. Bavili smo se sportom, slušali vašu muziku… Nikada se nisam osećao kao stranac, pa ni danas – priča Selim. Kaže da naš jezik nije zaboravio, jer se druži sa Srbima koji rade u Libiji, ali često gleda i RTS Dnevnik, čita srpske pisce, sluša našu muziku, rado gleda emisiju “Krajem naše ulice”…

– Bili su naši, odmah su se navikli na nas i mi na njih. Ja sam ih čuvao, imali su i privilegije – i pod stare dane je osetljiv prema svojim đacima profesor Jurdo.

Profesori su tada svakoga dana morali da podnose izveštaj libijskoj ambasadi kako se ponašaju učenici i da li im šta fali. A učenici su uglavnom bili sinovi visokih libijskih zvaničnika, pa su u Čačak svi došli sa, za tadašnje vreme, vrlo skupocenim automobilima.

– Navikli su da voze brzo i počeli su da lupaju kola. Tada je, u ambasadi, čovek koji je bio zadužen za njih, zatražio da im se oduzmu automobili, kako ne bi stradali. Jedno vreme su bili ljuti, ali su se brzo navikli i onda su postali pravi đaci – priseća se razredni starešina. Kažu da su te automobile poklonili carini u Kraljevu, u znak protesta.

Selim je i dalje oduševljen našim gradom. Žali što nije mogao da vidi sve svoje profesore, jer neki od njih nisu živi, a neki su se odselili. Samo uz malo podsećanje razrednog starešine, kad mu je rekao prvo slovo imena, Selim se sa osmehom prisetio i direktorke škole Olge Vasović i putem medija je pozdravio i poželeo svu sreću njoj i njenoj porodici.

Selim je rekao da će sledeće godine posetiti Beogradski maraton, a zatim ponovo doći u Čačak, u svoj grad. Profesora i njegove nekadašnje đake ostavili smo da se kroz smeh i pomalo nostalgije sećaju prošlih vremena i raduju budućim susretima.

I. M.

Izvor: TV Galaksija, emisija „Krajem naše ulice“

Оставите одговор