МАРКО ГЛАВИНИЋ ИМА НАЈДУЖИ СИНДИКАЛНИ СТАЖ
ВИШЕ ОД ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ БОРБЕ ЗА РАДНИЧКА ПРАВА
За председника ивањичког Већа самосталних синдиката биран је осам пута узастопно. Доживео је промену четири државе, својинску трансформацију и многе друге изазове. Као највећи успех истиче опстанак синдикалне организације.
Ивањичанин Марко Главинић је крајем прошле године званично отишао у пензију са позиције председника Већа Савеза самосталних синдиката у Ивањици као један од најстаријих и са најдужим стажом у овој организацији. У шали каже да је често размишљао да ли он стварно тако добро обавља овај посао или то никога није интересовало и додаје да је истина вероватно негде у средини. Образлаже да се трудио да ради коректно иако није било баш неке материјалне сатисфакције. Зато је, истиче, право задовољство када сретне некога од бројних синдикалаца са којима је сарађивао и он га поздрави као најрођенијег.
СВЕДОК БУРНОГ ПЕРИОДА
Као дипломираног политиколога, Главинића је најпре струка „препоручила“ за предавача у синдикалној школи за обуку синдикалних кадрова у Ивањици. Потом се запошљава у „ШПИК-у“ као новинар и на пословима информисања остаје дуже од шест година. На предлог тадашњих пет синдикалних организација овог привредног гиганта са око 2.100 запослених бива изабран за председника Општинског већа самосталних синдиката 1989. године.
-Тада је још функционисала уређена држава. Радници су били заштићени, редовно исплаћивана плата, па и 13. плата, регрес, ишло се на летовања. Синдикат није имао неку револуционарну улогу али је доста значио у предупређивању и решавању евентуалних спорова. Није било једноставно да се руководство фабрике појави на збору радника и „положи рачун“. Радници нису тада страховали да ће изгубити посао. Максимално је било од 1500 до 2000 незапослених на евиденцији, преко тога одмах је заседала Скупштина општине и у договору са Клубом привредника тражила могућност да један број лица преузму предузећа. Систем образовања је био добро организован. Није постојао проблем квалификоване радне снаге као данас. Међутим, са распадом државе, санкцијама почиње заиста буран период. До тада јаке ивањичке фирме у којима је било 12.500 запослених, следећи државну политику да се покаже како се успешно одупиремо санкцијама, троше своје ресурсе што касније доводи до пропадања. Приватизација је била трауматична поготову што није урађена како треба, већ махом из стечаја и већина фирми није наставила делатност. Синдикат је настојао да се тај процес ублажи и праведно спроведу социјални програми на принципу добровољности. Само у „Јавору“ који је имао око 4000 радника спроведена су три социјална програма и на крају није опстао. Један број радница се запослио у малим шиварама. То што се нама дешавало за ове три деценије некоме се не догоди за 1000 година, наглашава Главинић.
ОПСТАНАК ОРГАНИЗАЦИЈЕ – НАЈВЕЋИ УСПЕХ
Уочи 1. маја, Празника рада, запослени немају баш разлога за прославу. По Главинићевим речима, у Ивањици том обележавању и није придавана нека посебна пажња. Посртање привреде, подизање засада малине, радови на селу су то гурнули у други план и није имало ни сврхе. Једино су редовно организоване радничко- спортске игре које су своје финале имале око првог маја. Услед осиромашења синдикалне организације и то је прекинуто.
-Морам истаћи да се радно законодавство увек мењало на штету радника. С друге стране, не негује се организација већ се синдиката сетимо само кад нам је потребан. Али, велики је успех што је синдикална организација опстала, па и у приватизованим компанијама које су наставиле рад. У новооснованим фирмама тешко је организовати синдикат јер доминира страх, поготову код младих, како ће реаговати послодавци који иначе то не воле. Мислим да греше јер се тако успоставља бољи однос и дели одговорност. Ми сада немамо податак ни колико је запослених, сваки час се мењају радници, ангажују се пензионери, објашњава Главинић.
Подсећајући да само удружени, јединствени и солидарни можемо се изборити за своја права, боље услове рада и веће зараде, за бољу будућност, он истиче и потребу оснивања локалног социо- економског савета у циљу стварања бољег амбијента за раднике и послодавце.
Иначе, функцију председника Општинског већа самосталних синдиката убудуће ће волонтерски обављати Драгољуб Дамљановић, председник синдикалне организације у Фабрици чарапа „Пролетер“.
Ј.С.
ВЕРАН ЧИТАЛАЦ
Марко Главинић је своју радну каријеру започео као новинар у комбинату „ШПИК“. Пошто су фабричке новине излазиле свега неколико пута годишње, бавио се осталим видовима информисања. Новине су, међутим, стално присутне у његовом животу.
-Волим новине, то је свакодневни ритуал. Уз старију браћу и „Политику“ научио сам да читам. Раније сам читао ужичке „Вести“ а сада „Чачански глас“. Лепо их правите. Одличан, разноврстан и занимљив садржај, рубрике, прелом. Није то лако за седмичник. Када сам видео да су све даме у редакцији уз једног господина, постало ми је јасно зашто је то тако, каже Главинић упућујући похвале.
