Некада је играна сасвим другачија кошарка него ова коју данас гледамо. Нису вршене честе измене и тренери су се ослањали на проверене играче. Ни “Борац” ту није био изузетак, па је петорка у саставу Радмило Мишовић, Слободан Цоња Копривица, Маринко Пурић, Предраг Катанић и Мирко Дробњак скоро пет година започињала утакмице.
МАРИНКО МАШКО ПУРИЋ (1946 – 2003)
Због свега што је урадио током каријере дуге 15 година Пурић припада плејади играча који су обележили чачанску кошарку. Почео је њоме да се бави као десетогодишњак, 1956. године и одмах је за њега било места у пионирском тиму. Први наступ у сениорској селекцији имао је 1963.
Често је позиван на припреме млађих репрезентативних категорија, али је дрес са државним грбом први пут обукао на Балканијади одржаној 1968. године у Измиру. Наш национални тим освојио је златну медаљу, а у њему је заиграо још један Чачанин – Драган Ђукић. Тим је са клупе водио Ранко Жеравица, а сам помен на играче који су наступали говори како је било тешко обезбедити место у репрезентацији. Капичић, Симоновић, Јеловац, Шолман, Плећаш, Чермак. Великани југословенске кошарке.
- Поседовао је добру висину за бека и био релативно брз. Красила га је прецизност са дистанце, а имао је и добар „улаз“ који је често завршавао полухорогом. Слично је радио Иво Данеу. Иначе, овај шут је тешко бранити и остаје вам само да се надате да ће промашити кош. Машку се то ретко дешавало. Једном речју, био је прави кошгетер – говори Машков саиграч Владимир Туцо Андрић.
Свачија игра има мана, па ни Машкова није била изузетак. Одбрана му није била јача страна, мада, кажу они који дуго памте и разумеју се у кошарку, ту је био Цоња Копривица да „попуни рупе“. Иначе, од Цоња су кретале све акције по освајању лопте и одмах би је прослеђивао Радмилу или Машку. Високи играчи су Машку замерали још једну ствар.
- Дешавало се да крене под кош, а кад види да му је „затворен пролаз“ пошаље центрима јаке и често неупотребљиве лопте са којим не знамо шта ћемо. Жаргонски, „ували нам врућ кромпир“ – једногласни су у оцени Андрић и Мирко Дробњак.
Последњу утакмицу у дресу „Борца“ одиграо је 1978. године и извесно време у овом клубу радио као тренер. Успешно је водио јуниорски састав. Са њим је 1981. године освојио треће место у Југославији, иза „Југопластике“ и „Задра“, а исти резултат је остварио и у сезони 1999/00. Радио је и са сениорима. Најпре 1984. године, на место првог тренера дошао по одласку Копривице и задржава се само ту сезону, да би од 2000. до 2003. био помоћник Дејану Мијатовићу.
Упоредo са бављењем кошарком радио је у „Слободи“. Трагично је изгубио живот у саобраћајној несрећи 2003. године.
ПРЕДРАГ КАТАНИЋ (1947-2014)
У вечитој потрази за центрима Слободан Копривица и професор Александар Стефановић су приметили високог ученика Техничке школе Предрага Катанића. На њихов наговор почео је да тренира кошарку „Борцу“, мада је био добар рукометаш и фудбалер.
Као осамнаестогодишњак, 1965. године, постао је првотимац. Иако је био висок „само“ два метра играо је на позицији центра. Његови наступи у дресу „Борца“ нису остали незапажени, па је 1966. позван да заигра у младој репрезентацији Југославије на „Купу Босфора“ у Турској.
- Кошарку је играо „на главу“. Због тога је умео да надигра и знатно физички јаче и више играче. Одликовао га је прецизан шут, а специјалност му је било хорог ударац (технички најзахтевнији шут) кога је успешно изводио са обе руке – присећа се Мирко Дробњак који је са Катанићем играо 14 сезона, а са њим делио собу на путовањима пуних десет година.
Дробњак истиче да је Катанац имао веома „меку“ руку и зато био изузетно прецизан.
- На једном тренингу од 100 изведених слободних бацања само је два промашио. Сећам се да је неколико дана био љут што није све погодио – додао је Дробњак.
Катанић је наступао за „Борац“ до 1978. године када прелази у „Железничар“. У тиму са железничке станице завршава каријеру 1980. године. Остварио је неколико наступа у младој и „Б“ репрезентацији Југославије.
Иако је завршио Вишу тренерску школу није се много бавио тренерским послом (радио са млађим категоријама „Борца), већ се определио да у пракси примењује знања стечена на Вишој техничкој школи у Чачку чији је дипломац. Посао га је одвео у Београд где је преминуо 2014, али је по изричитој жељи сахрањен у Чачку.
О ДРОБЊАКУ И АНДРИЋУ
Мирко Дробњак и Владимир Андрић су својим сећањима допринели да се о Зејниловићу, Ђукићу, Пурићу и Катанићу кроз бројне ангдоте нешто више сазна. Једну “пикантерију” казао је Мирко, а односи се на први Ђукићев наступ у Задру.
– Имали смо много повређених и болесних играча, тако да смо га повели и убацили у тим да игра уместо Николе Јековића иако није био лиценциран. Одиграо је ту утакмицу изванредно против Ћосића. Домаћини су се питали ко ли је овај Јековић? То мало ко зна.
Дробњак је на занимљив начин почео да се бави кошарком
-У дворишту Слободана Цоње Копривице постојао је кош и ми смо ту играли. Његов деда по мајци је Италијан и купио нам је белу „Пенсилванија“ лопту. Њу је мало ко имао у целој земљи. Осим ње, било је ту још лопти које су стајале у шупи и после сваког играња ми би их очистили и вратили. Једном приликом, гледајући тренинг „Борца“, позове ме Цоња да „попуним број“, јер им је недостајао један играч за игру на два коша. Поставио ми је услов да ћу играти ако лопту „закуцам у кош“. Узео сам неку мању, не кошаркашку, начиним неколико корака и тако постигнем погодак. Одиграо сам тај меч, а ујутру сам се појавио на тренингу као да сам са њима годинама. Тако сам као седамнаестогодишњак почео активно да играм кошарку.
Да би се успело у спорту потребна је и доза среће. То правило се показало и на Мирковом примеру.
-Стицајем околности, у кратком веременском периоду Фарчић одлази у Београд, а Нешовановић у Шведску. Цицварић и Лаћо Трипковић престају да играју, тако да ми се „отвара празан простор“ и брзо постајем други центар, после Катанића. Питање је шта би се догодило са мном да су они остали, а ја седео на клупи. Сигурно бих брзо одустао.
Тако је почело, а завршило се са највећим бројем прволигашких наступа у „Борчевом“ дресу. Оно што га је издвајало од осталих играча био је особен шут. Лопту је према кошу упућивао тако да је она прво ударала у таблу, а потом пролазила кроз обруч. Тако је изводио и слободна бацања и био скоро непогрешив. Већ деценијама уназад постизање поена на такав начин је права реткост.
Владимир Андрић Туцо је много обећавао на позицији крилног центра. Као шеснаестогодишњак био је део тима “Борца” који је 1965. године изборио наступ у Првој лиги. По завршетку гимназије одлази у Београд на студије Технолошког факултета. Било је тешко ускладити студије и успешно играти кошарку, па се Андрић опредељује да стекне факултетску диплому.
Припремио Владимир Дуба
