– Долазим ујутру на посао и видим велику композицију од дванаест, тринаест вагона спремних да крену на пут у Пољску. Превозили су сушаре за воће и поврће које смо правили и извозили. Тада сам био најсрећнији и тај тренутак ми је и данас остао у живом сећању. Било је то 1971. или 1972. године… – каже „Церовац“ Александар Јелић.
И данас тако зову раднике некадашње Фабрике термотехничких уређаја „Цер“. Драго је и њима, када чују то „Церовци“. Док је њих, живеће и сећања на некадашњег чачанског гиганта. Колико су још увек привржени једни другима, али и фабрици, иако не постоји, показали су у петак, 2. фебруара. Окупило се педесетак, можда и више некадашњих радника у ресторану „Калимеро“. Вратили су и оно што их је некада највише красило – право пријатељство.
– Сви смо били сложни, међу нама није било трзавица. „Цер“ је био једна здрава средина. Само сам једном отишао у фабрику аутомобила у Марибор, али сам се после годину дана вратио – сећа се деведесетогодишњи Драгољуб Милојевић.
– Другарство ми је остало у најлепшем сећању. Људи су били прави пријатељи и добри сарадници. Вероватно је то највећи капитал који је „Цер“ икада произвео. Једва смо чекали да се поново видимо – утисак је и Милоша Урошевића, који је својевремено био директор „Цера“ и председник Општине Чачак.
Била је и та фабрика породична, односно, ту су радили и супружници или деца старијих радника. Таква је и пословна „прича“ Споменке Влајић:
– Била сам стипендиста „Цера“. Ту су радили мој отац, касније и покојни супруг. Нисам дуго остала, једанаест година, али су успомене из тог времена за цео живот. Сећам се да смо пре шест часова морали да будемо у „жици“, тако смо звали фабрички круг, али ништа нам није било тешко. Радили смо и сваке суботе, док није уведена петодневна радна седмица. Младост! Можда су и због тога тако лепе успомене.
Најстарији „Церовац“ који је са колегама дошао на забаву, хтео је да подсети на Едварда Жабкара, вишегодишњег представника „Цера“ у Загребу и Владимира Јасића. Словенац Жабкар најзаслужнији што је Фабрика термичких уређаја подигнута у Чачку, не у Ужицу или Панчеву.
– Ургирао је преко једног Словенца, Титовог генерала – напомиње Драгољуб Милојевић.
САЧУВАНО У МОНОГРАФИЈИ
Главни иницијатор за окупљање „Цероваца“ је професор др Сретен Поповић. Он је и аутор монографије „Цер Чачак 1953 – 2009”. И тако је сачувао сећања, али и најзначајније фазе у развоју те фабрике.
– Основана је 3. фебруара 1953. и функционисала је до 28. марта 2009. године, када је приватизована и претворена у Акционарско друштво „Цер“. Као акционарско друштво постојало је све до 2023. Тада је отворен стечајни поступак и, практично, нестао последњи траг некадашњег „Цера“. И поред тако неславног краја, „Церовци“ не заборављају своју фабрику. Било је много тога лепог, али и тешког. Пријатно је сетити се и једног и другог. Све је то дубоко урезано у њима да би се олако заборавило. Сасвим слободно можемо рећи да су „Церовци“, као и „Цер“ били нека група која се по много чему разликовала од осталих колектива. Разлоге за то би требало тражити у врти пословања које су обављали, као и начинима њихове реализације. За време свог постојања та фабрика је оставила значајан траг не само у нашем граду, већ у бившој Југославији, Европи, Русији, Африци, Јужној Америци. И сви који су ту радили, осећају понос због тога – подсетио је професор Поповић.
Фабрика термотехничких уређаја „Цер“ највише је страдала у НАТО бомбардовању 1999. И пре тога, пољуљана је тешким кризама у време распада Југославије и санкција. Њена основна делатност били су монтажа електроенергетских постројења и израда термотехничких уређаја заснованих на конверзији електричне енергије у топлотну.
– „Цер“ је био и расадник кадрова, не само за Чачак, јер је пратио савремене облике организовања, а кадрови су плански школовани, од средњих школа до факултета. Добрим делом су решавани и државни проблеми, од пољоппривреде до војне индустрије. Кадрови наше фабрике су направили практично трећину опреме за војну индустрију и то разлог због кога је НАТО бомбардовао „Цер“ више него „Ремонт“ – сматра Милош Урошевић.
Од некадашње фабрике, остало је само земљиште. На месту на коме се некада налазила, саграђен је Научно-технолошки парк.
ОД „ЦЕРОВКИ“
Падале су бомбе, претходно су их рушиле кризе и беспарица. Ипак, остало је то другарство које помињу. И велика захвалност. Упућена је и професору Поповићу, организатору окупљања – од „Церовки“.
– Хвала ти на идеји и реализацији, што си нас окупио поводом оснивања, сада физички непостојећег „Цера“, који је остао да траје кроз незаборав. Кроз незаборав на који нас баш Ти упућујеш и опмињеш. И не само овим окупљањем, већ и раније изадатом монографијом. Добро је да нам се окупљањем указала прилика да ти захвалимо и за то. За тај „Златни мајдан за златна сећања“, који нас и многе друге чува од заборава, карактеристичног за Србе… – навеле су, између осталог, „Церовке“ у писму захвалности упућеном професору Поповићу.
Има наговештаја да ће ова окупљања постати традиционална. Одмах су се пријавили домаћини за наредну годину.
