Nije vreme za šalu… Ovo što nam se događa poslednjih dana nije samo vanredno, nego je alarmantno. Što bi rekao u svom maniru „Broj Jedan“, čuveni i često citirani junak iz omiljenog stripa naših generacija „Alana Forda“ – „Ako je nešto vanredno, to svakako znači da nije redovno“. Nema zaštićenih vrsta, nema nedodirljivih, nema privilegovanih. Kovid hara, pošast 21. veka niko u svetu ne uspeva da obuzda, ne ume, ili – neće. Vreme će pokazati, ko preživi – pričaće.
Zašto tražimo krivca? Opterećeni smo „navigacijom“ koju svaka država mora imati kao meru iz svojih nadležnosti. Lične i kolektivne frustracije projektujemo i na sopstveni opstanak. Ako nismo „ovce“, a rado se koristi ime ove nedužne životinje u pežorativnom smislu, onda konačno mislimo svojom glavom. A ako mislimo svojom glavom, nisu nam potrebne ni zabrane ni dozvole da bismo se sačuvali!
I posle ukidanja vanrednog stanja u zemlji svi smo znali da pandemiji nije kraj. I niko nas nije terao bilo gde, ni u restorane, ni na veselja, ni na utakmice, ni na plaže, ni na izbore… Imali smo priliku da ne budemo te „ovce u toru“, a šta smo ispali – „krdo“ koje je krenulo u slobodu… I naravno da svako ima pravo da raspolaže svojom slobodom, najčešće, bez mnogo razmišljanja o posledicama. Branimo se naivno frazom „ma neće mene“. Da li? Izgubili smo samokontrolu i „posejali“ problem, kovid se oteo, ponovo puni bolnice, umiru pripadnici svih generacija… Kad sve to malo bolje sagledamo, ne možemo, a da ne zaključimo da smo prilično neodgovorni, bahati, svojeglavi, ali u principu slobodni, i to zloupotrebljavamo. Sloboda je po definiciji prostor delovanja slobodne volje koja ne ugrožava neki drugi prostor, odnosno, pravo na slobodu ili izbore nekog drugog. Ali kod nas malo, malo, pa neko, ortopedski rečeno, „iskoči iz zgloba“, i ajde što „iskoči“, nego zakači i onoga kome nije stalo do bilo kakvog „gipsa“…
Svi smo možda junaci nekog globalnog rijaliti eksperimenta, testa izdržljivosti, mentalne stabilnosti u uslovima izolacije, usamljnosti, i toliko omražene floskule – socijalna distanca… Vanredno, bilo kad i bilo gde, uvek podrazumeva pravila koja se moraju poštovati, strpljivo, disciplinovano, zarad opšteg interesa. Ne zato što su ograničenja mnogo dobra, već više zato što su nužna, ako postoji opšti interes, ako je ugrožen nacionalni resurs broj jedan, a to su ljudski životi. Nema zajednice bez ljudi, to je valjda jasno!
Ako ne zaštitimo druge, nismo zaštitili ni sebe, i obrnuto. A kad je zbog zdravlja, zašto bi neko bio protiv, prosto, nije etički, nema nikakve logike… I naš svakodnevni, bilo kurtoazni, bilo iskreni pozdrav upućen nekome, iako ga potiskuje tuđica „Ćao“, najčešće glasi – „Zdravo“. Ima li lepšeg pozdrava i želje, nego nekome poželeti to najdragocenije imanje – zdravlje? Nije fraza da ga „pola života gubimo da bismo ga posle vraćali“, nije fraza da „zdrav čovek ima bezbroj želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi“… Zato nije suvišna opomena: Čuvaj to što imaš, jer ne možeš sačuvati ono što nemaš. I zato bi pandan čuvenoj floskuli našeg junaka „No.1“ sa početka priče iz stripova naše mladosti „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti!“ mogao da glasi: „Ako kaniš živeti, ne smiješ izazivati sudbinu“. Preživeli smo poslednjih decenija mnogo toga: raspad zemlje, ratove, bombardovanje, sankcije, inflaciju, redove za osnovne životne namirnice, prazne rafove, opstanak na ivici bede, razne gripove i epidemije, preživećemo valjda i ovo… Setite se ovih dana češće jedne od deset Božjih zapovesti i „Ljubite bližnje svoje“, samo ih neko vreme nemojte grliti…
Z. L. S.
