Kultura

MILICA BAKOVIĆ, ZAOKRUŽEN RADNI VEK U GRADSKOJ BIBLIOTECI PROFESORKE KNJIŽEVNOSTI I BIBLIOTEKARA

SA OSMEHOM, OD OLOVKE DO KOMPJUTERA

Nepunih 35 godina bibliotekar savetnik Milica Baković provela je u Gradskoj biblioteci “Vladislav Petković Dis”, a 3. januara ove godine, sa navršenih 65 godina života, i gotovo 40 godina radnog staža, otišla je u zasluženu penziju. Još uvek, kaže, ima osećaj da je na godišnjem odmoru, i kada rezimira svoj radni vek priznaje, da je teška srca napustila profesorski poziv i prihvatila da se “prekvalifikuje” i ponovo polaže stručni ispit za bibliotekara, čime je za nju bilo otvereno novo profesionalno poglavlje.

Rođena je 1953. godine u Novoj Pazovi, u višečlanoj radničkoj porodici. Roditelji, majka Smilja i otac Jovan, poreklom su iz Like, postojbine Nikole Tesle. U Novoj Pazovi, 1967. završila je Osnovnu školu “Dušan Vukasović” i tu, kako kaže, spoznala svet. Gimnaziju “25. maj”, društveno jezičkog smera, završila je 1971. godine u Staroj Pazovi…

-Te višenacionalne sredine nadomak Beograda, utirale su moj put u budućnost. Filološki fakultet, Grupa za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik, završila sam u Beogradu. Diplomirala sam 27. aprila 1977. godine. U novembru iste godine dobijam svoju prvu službu u Smederevu. Još uvek pamtim taj sunčani 14. oktobar 1977, kada sam počela da radim kao profesor srpskog jezika i književnosti u OC “Milentije Popović”. Stručni profesorski ispit položila sam na beogradskom Filološkom fakultetu 1979. godine. Kao odeljenski starešina u školi, koja je brojala oko 2.000 učenika, proputovala sam skoro celu bivšu Jugoslaviju i taj deo života i mladosti je moja labudova pesma –   nostalgično govori o početku radnog veka Milica Baković.

ČAČAK – ŽIVOTNI IZBOR

A kako su je životne staze vezale za čačanski kraj, Milica se seća…

-Vrlo romantično, na Tirenskom moru, između Napulja i Kaprija, upoznala sam svog budućeg supruga Jovana Bakovića, lekara, koji je tada bio u Beogradu na specijalizaciji interne medicine… Nakon venčanja, 29. januara 1983. godine, odlučujemo da se nastanimo u Čačku. Nostalgično napuštam Smederevo i profesorski poziv, tada započinje moje novo životno poglavlje… Nalazim novi posao u čačanskoj Gradskoj biblioteci i godinu dana radim u Odeljenju za stručnu obradu knjige, da bi nakon toga prešla u Naučno odeljenje. Na tom radnom mestu ostajem više od tri decenije, sve do februara 2017, kada prelazim na mesto urednika za izdavačku delatnost. U pauzi između ta dva radna mesta, radila sam u OŠ “Vuk Karaxić”, kao nastavnik srpskog jezika – priča Milica Baković.

Zahvaljujući svom trudu i zalaganju, Milica je napredovala u poslu. Zvanje viši bibliotekar stiče 1996, a zahvaljujući istraživačkim, stručnim, teorijskim i publicističkim radovima, 1999. godine Narodna biblioteka Srbije joj dodeljuje najviše zvanje u bibliotekarstvu, bibliotekar savetnik.

PROFESIONALNI PONOS, STRUČNA OBRADA LEGATA FILIPOVIĆA

-Moj put u bibliotekarstvo zaiskrio je onog trenutka kada sam krenula u obradu Legata Milivoja i Božidarke Filipović. Do tada, to neprocenjivo kulturno blago nije bilo kataloški obrađeno, a ja sam krenula sa velikim entuzijazmom, na pisaćoj mašini. Tada nije bilo kompjutera. Stručna obrada ovog Legata je moj ponos, jer su malobrojni, ali istinski zaljubljenici u knjigu, znali šta poseduje ovaj knjižni fond, koji je potom proglašen za nacionalno kulturno dobro od posebnog značaja. O ovom Legatu objavila sam ukupno 16 bibliografskih jedinica u eminentnim listovima i časopisima – kaže Milica.

Čačane je zadužila i dugogodišnjim istraživanjem života i rada književince Danice Marković, čiju je bibliografiju objavila, a koja broji više od 600 bibliografskih jedinica, ali i bibliografijama Stevana M. Lukovića i Nikole A. Kosića. Objavila je sa Jelenom Kovačević monografiju “Nikola Tesla u kulturnoj istoriji Čačka”, i ta bibliografija broji više od 600 jedinica. Zapažen je njen rad i u edicijama “Zavičajna bibliografija i “Katalozi izložbi”. Milica Baković potpisuje kataloge Dragana Kolunxije, Aleka Vukadinovića, Vojislava Karanovića i Tomislava Marinkovića. Sredinim decembra prošle godine priredila je zapaženu i simboličnu izložbu knjiga pod nazivom “Bibliografija, kraljica bibliotekarstva”, koja je bila omaž Stojanu Novakoviću, rodonačelniku ove bibliotekarske discipline.

-Moj bibliotekarski rad uokvirila je i sudbina Milene Čubraković, o kojoj je “Čačanski glas” nekoliko puta pisao, slikarke koja je živela u Rimu i posthumno sahranjena u Bresnici. Aktivno sam učestvovala u trajnom memorisanju njenog imana i dela. Ponosna sam i na oba izdanja knjige “Sabirnik naučnog dela, bibliografija Đorđa Đukića”, koja je promovisana u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Znatan deo mog radnog veka protekao je i u istraživanju Disovog života i rada – ističe naša sagovornica, koja je svoj rad predstavljala širom Srbije, u Novom Sadu, Smederevu, Gornjem Milanovcu, Užicu, Vrnjačkoj Banji, Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu, Zaječaru…

NOVE TEHNOLOGIJE UTIČU NA RAD BIBLIOTEKA

U toku je gradnja nove zgrade Gradske biblioteke, koja će pratiti najsavremenije standarde u ovoj delatnosti. Kako je bilo raditi u “razbijenom” prostoru sve ove godine, u vremenima bez kompjuterske obrade podataka, najbolje može sagledati neko ko iz tog vremena dolazi, ko je prešao taj dug put od “pešaka” sa običnom olovkom, pisaćom mašinom, i stigao do kompjuterskog miša i tastature.

-Sigurno da nije bilo lako ceo taj radni vek raditi u prilično lošim prostornim uslovima. Teško je bilo smestiti novopristigli knjižni fond na police po određenom bibliotečkom sistemu. Radila sam skoro ceo radni vek u dve smene, i to sama u Naučnom odeljenju. U to vreme bilo je mnogo više korisnika nego danas, često je nedostajalo stolica… Najveći deo radnog veka sam provela u prostoriji koja nije imala nikakvu ventilaciju, niti grejanje, nije se mogla provetriti, uz oskudno osvetljenje, bez mokrog čvora, bez direktnog telefona, puno prašine, koja je verni pratilac svih biblioteka… Sećam se koliko je bilo teško meni i Vesni Bjelić, kao članovima redakcije, da sprovedemo ideju o promeni aktuelnog formata lista “Disovo proleće”. Novine su se teško prihvatale, kao i uvek. Ali, bilo je mnogo više srednjoškolaca i studenata, inteligencije. Nova tehnologija je smanjila broj tih usluga, što se dašava i na globalnom nivou, tako da se uspostavlja novi vid rada. Organizuju se radionice, prave se i izmišljaju, često i reklamiraju brojni projekti, kako bi se privukao što veći broj čitalaca… – priča Milica Baković.

Ipak, kompjuterizacija je umnogome olakšala rad novozaposlenim bibliotekarima i knjižničarima, tvrdi, jer se podatak o svakoj knjizi nalazi u elektronskoj bazi podataka. Nije potrebno da radnik ni ustane sa svog radnog mesta, ranije su morali pretraživati i konsultovati autorski, stručni i predmetni, kao i centralni katalog, a mnogo toga je moralo biti u glavi i znati napamet. U to vreme, mnoge gradske biblioteke nisu imale ni pisaće mašine, seća se Bakovićka.

SVESTRANA I AKTIVNA U KULTURNOM ŽIVOTU GRADA

Aktivna je Milica u kulturnom životu grada. Bila je saradnik i član Kulturno-prosvetne zajednice Čačka, Književnog kluba “Dragoslav Grbić” u vreme Branislave Maltez, dugogodišnji član žirija opštinskog i međuopštinskog takmičenja recitatora, u nekoliko saziva član redakcije lista “Disovo proleće”, saradnik “Čačanskih novina” u rubrici “Iz zavičajne baštine”, saradnik Srpskog narodnog kalendara, “Izvornika” Istorijskog arhiva, lektor i recenzent desetak knjiga u ovdašnjoj zavičajnoj produkciji, pomaže, kreira, organizuje, a često i vodi književne programe Zavičajnog društva “Čačani”, u kome je član Upravnog odbora, kao i Ogranka Vukove zadužbine. Druži se sa vrednim ljudima od pera, mlađe posavetuje i nadasve poštuje rad i odgovornost. Seća se Milica i vremena kada je vodila promociju knjige “Noć đenerala” Vuka Draškovića 1994. godine, kada organizatori promocije nisu smeli da budu dočekani u Biblioteci, već na Trgu i u kafani… Nikada neće zaboraviti svoje učešće na književnoj večeri u Biblioteci Grada Beograda sa Branislavom Petrovićem, 24. marta 1999. godine. Dok je Brana recitovao Disove stihove “Sa očima izvan svakog zla”, padom prvih projektila na Batajnicu, počela je NATO agresija na našu zemlju…

AKO BIH NEŠTO POŽELELA SEBI, BILO BI TO…

U svom dugogodišnjem i veoma posvećenom bibliotečkom radu uvek je, ističe, imala podršku i razumevanje supruga Jovana i sinova Mihaila i Nikole, a toj ličnoj sreći još dodaje:

-Lično smatram da sam imala sreću što sam u svom radnom veku promenila nekoliko radnih mesta, kao i mesto življenja… Moj životni kredo je bio da sve što radim, radim najbolje što mogu, a neka drugi procene da li je to dobro. Nikada se u dobru ne pogorditi, a u zlu ne poniziti, jer uvek sledi NOVI DAN! Ne učiniti drugima ono što ne bih želela da učine meni i uvek sam se trudila da sve svoje probleme i obaveze zaboravim na radnom mestu, a to sam naučila u svom pedagoškom radu u Smederevu. Ako bih nešto poželela sebi, onda je to želja da napišem sopstvenu bibliografiju, kao sabirnik stručnih i publicističkih radova, da pročitam više nepročitanih knjiga, da se družim sa rođacima i prijateljima, i odem na poneko lepo putovanje… Na porodičnom imanju u Bresnici prikupljam energiju za svaki novi radni dan, koji i sa odlaskom u penziju ne prestaju…

Zorica Lešović Stanojević

Оставите одговор