МИЛИЈА БЕЛИЋ, СЛИКАР И СКУЛПТОР, О УМЕТНИЧКОЈ ПАРАЛЕЛИ СРБИЈЕ И ФРАНЦУСКЕ
Недавно је у нашем граду боравио Милија Белић, један од најзначајнијих српских савремених уметника, поводом отварања ретроспективне изложбе слика и скулптура којом се обележава 50 година уметничког рада и објављивања монографије посвећене његовом стваралаштву. Изложбу, која прати еволуцију уметниковог креативног процеса, од раних метафизичких радова до најновијих креација, односно, слике, скулптуре и један видео рад, Чачани могу погледати у Галерији Народног музеја до 16. августа. А у краћем разговору за „Чачански глас“, непосредно пред отварање изложбе, Белић је причао о уметничкој паралели Београда и Париза, о данашњој уметничкој српској сцени и радости стваралачког чина.
Српски сликар, скулптор и теоретичар уметности, дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 1978. године, на одсеку за сликарство, а као стипендиста француске владе, 1994. је завршио докторске студије у Паризу, на Сорбони. Живи у Француској и учествује на многим самосталним и колективним изложбама у Србији и свету.
„УМЕТНОСТ ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА АВАНТУРА“
Ваше уметничко стваралаштво је подједнако цењено како у Србији, тако и у Француској. Када је реч о уметничкој паралели Београда и Париза, шта сте сачували из Србије, а које уметничке вредности сте присвојили из Француске?
– Ја сам у Француску отишао 1983. године као стипендиста француске Владе. Дакле, то је већ 43 године. Наравно да човек понесе нешто чега није чак ни свестан и што остане у његовом раду. Али, ја сам већ тада показивао интересовање за уметност. Уметност је универзална авантура, није затворена у било какве оквире, чак ни у националне. Уметност, пре свега, захтева слободу. Дакле, то је универзални језик који је приступачан свима на планети. И то се потврдило, управо, када сам отишао у Француску. Француска је мултинационална средина, одувек је прихватала уметнике свих националности и тиме се поноси дан-данас. Чак су ми сами Французи рекли, кад сам добио атеље на Монмартру, да постоји извесна врста позитивне дискриминације у корист страних уметника. То нисам очекивао. Али, то је дух Француске, који с поносом истичу на свим официјелним зградама, школама, установама. Веома поштују три важна принципа, слободу, једнакост и братство. Дакле, било ми је доста лако да се у једној таквој средини снађем, адаптирам и наставим креацију. То је врло подстицајна средина за уметнике. Иако, признајем, није лако опстати у тако великој средини као што је Париз. Велики је број уметника. Али, сама чињеница да опстајете као стваралац, као уметник, већ је велика ствар.
„УМЕТНИК ЈЕ НЕКО КО ИНТУИТИВНО ТРАЖИ, ЗАПРАВО, НАЛАЗИ“
Можете се похвалити бројним публикацијама и књигама о модерној уметности. Поред тога, добитник сте многих награда и признања. Да ли у Вашој богатој уметничкој каријери постоји нешто чиме се посебно поносите, шта Вас највише радује кад стварате?
– Сам креативни чин је једна врста радости, откривања извесних ствари. Уметник је неко ко интуитивно тражи, заправо, налази. Дакле, једноставно имате извесно перфекционисање чула интуиције код уметника и та врста сазревања доноси изоштрене перцепције, изоштрене интуиције. А рационално долази касније, као теорија, то је тек након проналажења извесних ствари, извесних истина. То је рационална кристализација. Мене највише радује сам чин стварања и могућност такве једне авантуре.
„У СРБИЈИ ИМА ДОСТА ТАЛЕНТОВАНИХ УМЕТНИКА, И СВЕТСКОГ РАНГА“
Како оцењујете данашњу српску уметничку сцену и шта бисте поручили младима који желе да се баве сликарством?
– Данас су лако доступне информације, највише захваљујући новим технологијама, интернету, тако да и српски уметници могу да прате шта се дешава у свету. И физичка комуникација је једноставнија, више се путује. Срећан сам да могу да констатујем да у Србији има доста талентованих уметника, и светског ранга. Радује ме да је у Чачку Божидар Плазинић годинама радио и као педагог, да је образовао велки број младих људи који су наставили каријеру уметника и који су се афирмисали у тој области. У вези с тим сам заиста оптимиста.
Н. Р.
