КЊИГУ МИЛАНА РУЖИЋА ПРЕДСТАВИЛО УДРУЖЕЊЕ „ИРМОС“ И ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА
– Народи су на свом путу посртали тражећи Бога. У међувремену, западно хришћанство је узвршило атентат, убило је Бога у срцу и на небу. Све су радили по мјери великог Декарта, послије којег је вјера за западњаке постала стање ума, а не као у православном хрушћанству – ствар срца… Млади писац који вјерује у апостолско хришћанство, даровити Милан Ружић, остаје један од оних који пишу и не мисле само разумом него и срцем. У својој књизи потврђује да су елементи хипостазијског хришћанства присутни у темама и бригама које тематски изражава. С много оштроумних запажања, даром „лаке руке“ исписује странице које плијене реченицама, али и читавим поглављима која мире идеју разума и срца – записао је, поред осталог о овој књизи режисер Емир Кустурица.
Одломком из приче „Књишки косци“ о истинитом догађају, једној косидби на имању Пижурица у Веље Дубоком, у коме су косци попушили целу библиотеку од 2.500 књига, овог домаћина увијајући дуван у њихове листове и не прочитавши ниједно слово, започео је у среду, 9. јуна, у великој сали Градске библиотеке, представљање своје нове књиге са ироничним насловом „Народ за издавање” Милан Ружић, књижевник, мастер лингвистике, рођен 1988. у Чачку, који живи и ради у Лучанима.
Издавач књиге је „Службени гласник“, а промоцију је организовало Удружење „Ирмос” из Чачка у сарадњи са чачанском Градском библиотеком. Вероучитељ Ирена Чоловић представила је учеснике ове занимљиве књижевне вечери. О књизи су, поред аутора, говорили историчар проф. др Милош Ковић, професор српског језика и књижевности др Владимир Димитријевић и песник и књижевни критичар Желидраг Никчевић.
Књига „Народ за издавање“ испуњена је причама са документарном потком. Ружићеве приповетке су, примећујемо, по нарацији више историјско-лирични коментари са бритким порукама писани методом инверзије, садрже димензију ироније и самопрекора према сопственом народу који је свој систем националних вредности заменио себичношћу, кукавичлуком, мањком самодостојанства, невером, лицемерјем, јефтином трговином, недостатком љубави према најрођенијем… О томе речито сведоче и поједини наслови ових прича као што су: Браћа по невери, Ми смо Срби крдо, Удари на себе, Метак за Христа, Није тешко бити Србин, Куда све човек прође до циља?, Признајем Косово, Тукли су, Звер у цивилу итд.
ДИНАРСКА РЕТОРИЧНОСТ И ПИТОМА ЛИРИЧНОСТ
Говорећи о књижевном стилу аутора, професор др Владимир Димитријевић је истакао да је Ружић савршено спојио динарску реторичност и нашу питому лиричност, исписујући своје приповетке невероватном моћи језика, доказујући да наш језик није мртав и у истом контексту се позвао на језичке дарове које су обилато расипали Бранислав Петровић, Бранко В. Радичевић, aли и други ствараоци из чачанског поетског круга. Објашњење том језичком даровитом импулсу Димитријевић препознаје у цитату Жарка Видојевића који је тврдио да реч морал потиче од речи морес, а то значи завичај. Значи и да у српском селу ниси могао да будеш неко и нешто, ако си гулнфер, знало се ко је кокошар и ко је и за шта способан. Коментаришући срећу у несрећи након двоипосатних експлозија које су се догодиле у ноћи између 3. и 4. јуна у „Слободи“ и чуду да нико није страдао када смо могли страдати сви, Димитријевић је рекао да ми често не видимо дејство Божије у свом животу…
– Милан Ружић има у овој књизи једну потресну прозну целину у којој се човек обраћа Богу детињом вером. Највећи број људи Бога доживљава као свемоћнога, као онога ко непрестано надзире наш живот и однос људи према Богу је отприлике овакав: кад ми требаш дај ми оно што ми треба и онда се склони из мог живота да бих ја потрошио оно што си ми дао. То је прича о „блудном сину“. Шта је урадио „блудни син“, он је дошао код оца и рекао – ајде сад да поделимо то имање, то значи ти си за мене већ мртав, јер се имање дели кад отац умре, ја узимам своје и одлазим да трошим. Такав је и наш однос према Богу. И истовремено, стално нам нешто од Бога фали, смета, стално нас нешто „надзире“, „уходи“, а имамо 250 хиљада камера само у Србији и то нам не смета, али Божије око нам смета. Ружић нас је у овој својој сјајној прози подсетио на чињеницу да је Бог најпрезреније и најодбаченије биће које постоји управо од оних за које је себе дао. И да ништа друго није објавио, то би било довољно да на нови начин сагледамо најдубљу истину наше православне вере, а то је да је Бог постао смерни човек и био са нама до смрти на крсту, да би нас провео кроз Васкрсење, коме је претходило ово Божије самоунижење које се у богословском појмовнику зове кенозис. Христос се одриче своје немоћи да би показао да је Божанска љубав то што нас одржава у постојању… јер се љубав појављује у Божијем смирењу пред свима нама. И то је једна од темељних ствари које нам је Милан Ружић као песник открио и дао. И то што ми сада седимо овде, коме није пало на памет да нас је Бог спасио те ноћи, хвала Богу ако јесте и то је још један доказ колико Бог суптилно ступа у људски живот, и никоме ме дозвољава да буде лишен слободе. Као што каже у Светом писму, ево стојим пред вратима и куцам. Значи, Бог не разваљује врата нашег срца, него у њих полако улазимо. Тако да је Ружић врло успешно у свом стваралаштву спојио реторичност и лиричност, а то није једноставно. Реторичност је наравно динарска, јер Динарци који су дошли у ове наше крајеве припитомили су се, постали су домаћини, они су били кадри да носе пушку, али и да обрађују њиву, и управо тај савршени спој реторичности и лиричности је оно што нам импонује. То је невероватна моћ језика. Песници из овог краја моћни су у језику – рекао је Димитријевић и напоменуо да се Ружић дотакао и Косова као полазне основе нашег идентитета.
Порука Владимира Димитријевића за Ружића била је и да „Реторика не сме да надвлада лирику“. Како би илустровао „моћ језика“ у претходним временима Димиртијевић је извадио из торбе своју читанку из нижих разреда основне школе „Златни кључић“ и анегдотски испричао препирку између малих ђака који су се утркивали међусобно доказујући кога то друг Тито посматра са обавезне слике у свакој учионици. Све дилеме разрешила је лаконски учитељица констатацијом са далекосежним значењем „свевидећег ока“: „Друг Тито децо, гледа на све нас“.
ГРЕХ, ЖРТВА И СПАСЕЊЕ
Историчар Милош Ковић коментарисао је Ружићев текст „Молитва Светом цару Лазару“ који сматра до сада најпознатијим текстом из ове књиге, захваљујући поред осталог и сјајној интерпретацији глумца Петра Божовића, коју је публика била у прилици да чује и види путем видео снимка. Видео позив за читање књиге „Народ за издавање”, упутио је глумац Виктор Савић. Ковић је говорио о Милану као историчару, напомињићи да нас Ружић враћа на заветне теме српске историје…
– Милан Ружић је примарно моралиста, а кад то кажем, не мислим на оно данас уобичајено значење те речи викторијанац, значи неко ко се стално бави моралом и другима држи придике – не. Поготову у трећем делу књиге који је понајвише историјски у најширем значењу те речи Ружић има сталну запитаност шта треба да чинимо као заједница, јесмо ли се огрешили, зашто смо се огрешили или можда нисмо, зашто нам је овако како нам је, зашто се срамотимо, зашто смо дошли довде, докле смо дошли, или је то можда грех наших очева или дедова, где смо погрешили и има ли наде и спасења за нас. Значи грех, жртва и спасење су окоснице овог дела. То је оно како су наши писци од 14. до 18. века видели српску историју и њен смисао. Од Григорија Цамблака, Константина Филозова до Јована Рајића, за њих је наша национална историја била у ствари, морална прича, прича о завету, о испуњавању завета, о напуштању завета, греху и онда о казни која се за то плаћа. За њих је та казна била турска најезда. Ми то данас, поготову као историчари морамо да реконструишемо. Пут је прокрчен, то је Свети Сава, Немањићи то следе, то опредељење за царство небеско, за бекство из палате у манастир, за служење Богу и зато Немањићи – сви до једног, своје животе завршавају у манастрима и не само Немањићи – истакао је историчар Ковић који додаје да је српски народ нови Израиљ, и то прати историјску свест српског народа до 19. века и опште секуларизације.
У том кључу он чита дело Милана Ружића, који говорећи о смислу трагања за значењем историје. „Као да читам писце средњег века“, каже Ковић и апострофира причу „Писмо предака“, као централну тему ове књиге, као и тему геноцида и запитаности – зашто смо толико страдали и шта смо Богу згрешили, зашто смо „крдо које пасе поред кланице“. Причу је аутор и прочитао. Још је Доментијан као учитељ Светог Саве говорио да је српски народ заветни народ, подсетио је историчар Ковић и закључио да родољубље којим зрачи књига Милана Ружића проистиче из његовог моралног става. Отуда полемишући о томе хоћемо ли бити луча у завету или отпасти Ружић констатује у својој причи „Није лако бити Србин и многи нису издржали!“
Да би се испитало и расветлило вишевековно страдање и посрнуће српског народа, потребно је да добро сагледамо узроке колективног пада некада моћног, немањићког народа. Милан Ружић није типични представник своје генерације у књижевности и то охрабрује, закључио је Ковић.
ПОКОЛЕБАН
Рукописи Милана Ружића поколебали су и променили његов поглед на савремену српску књижевност, признаје књижевник и критичар Желидраг Никчевић, који је био први уредник Ружићевих књига. Никчевић се осврће уназад речима да је од 2014. године савремена српска проза све компликованија и „кад се појави племенитост какву је Ружић понудио у питомости језика, непретенциозности, природности“, онда она поколеба критичара.
– Да ли су то што Милан Ружић пише неке „скоро“ пјесме, „скоро“ молитве или некакве продужене пословице, исписане барокним језиком? То нису водећи тонови наше књижевне акустике, а Миланов језик је прилично конвенционалан, ни по чему ексклузиван, али улива поверење, онако како Андрић то примети: „Кад прича иде и успут расте!“ – истакао је Никчевић препознајући у Ружићевом стилу „притајен Андрићевски рефлекс“, иако постоји разлика у епохалном хоризонту.
Никчевић додаје да Ружићева књига доноси и титрај понајбоље наше језичке традиције и да је озбиљан допринос савременој српској прози.
На крају је и сам Милан Ружић говорио о „искушењима која пружају човеку прилику да сазна у чему је добар“, и о свом искуству десетогодишњег дечака и првом сусрету са вуком кога се није плашио, али и прочитао молитвену причу „Кад монаси плачу“, чији делић преносимо:
– Кад монаси плачу и Бог плаче!…Монашке су сузе оне које нама откупљују време на земљи. Народ већ одавно не плаче, иако би имао за ким, за чим и због чега толико да му очи истеку кроз сузе. Али народ неће да плаче, јер би тако пред Богом признао да постоји, ако би овлажио земљу сузом. Кад монаси плачу, они плачу због нас… због јесени света у којој из Библије опадне неки лист, па сесуши на сунцу греха … Кад монаси плачу, нека вечност стрепи…
„Ко прочита књигу Милана Ружића „Народ за издавање“, видеће како су почињали писци који су далеко дотерали“, резимирао је своје мишљење на корици књиге и Матија Бећковић.
Зорица Лешовић Станојевић
