У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА „ЈЕЗИК (СИМ)БОЛА“ МЛАДЕ УМЕТНИЦЕ НАЂЕ МИЛИВОЈЕВИЋ
– Тема Нађиних слика је једна од најосетљивијих, али и најнужнијих тема данашњице. Насиље, исказивање доминације и моћи над слабијима, нејакима је нешто са чиме се, нажалост, суочавамо свакодневно. Уметност је овде поље представе на коме се преиспитује етичка одговорност свакога од нас, јер савремена уметност све чешће преузима критичку улогу. Уметници указују на проблем, на трауму и рањивост – рекла је, између осталог, Весна Петровић, уредница Ликовног програма Културног центра, отварајући изложбу „ЈЕЗИК (СИМ)БОЛА“, ауторке Нађе Миливојевић. Изложба, која ће бити отворена до 25. фебруара, део је веће серије докторског пројекта младе уметнице на Факултету примењених уметности.
УНУТРАШЊИ ПСИХОЛОШКИ СЛОЈЕВИ…
Сликарство ауторке изложбе „ЈЕЗИК (СИМ)БОЛА“ Нађе Миливојевић везује се за савремени фигуративни израз који је снажан и емотиван, интроспективан и узнемирујући, управо због проблематике којом се уметница бави.
– Нађино сликарство истражује психолошка стања, рањивост, идентитет и однос тела и емоције. Не бави се представом стварности, већ њеним унутрашњим психолошким слојевима. У овим радовима фигура је основно полазиште њеног израза, она је доминантна, благо деформисана и сведена. Фигуре на њеним сликама нису описне, нису портрети, већ стање. Линије су наглашене, а боја је пригушена. На сликама доминира ружичаста боја, у контрасту са пригушеним сивим тоновима и тамним цртежом. Ружичаста боја у овом случају нема декоративност, већ појачава крхкост и рањивост ових фигура – нагласила је Весна Петровић, отварајући изложбу Нађе Миливојевић, 6. фебруара, у Ликовном салону Културног центра.
Млада уметница за „Чачански глас“ каже да је циљ изложбе, односно, њених радова да посматрачима више приближи проблем са којим се суочавамо у савременом добу, а то је насиље над женама.
– Није само реч о насиљу над женама у савременом добу, него да овај проблем сагледамо кроз неки савремен сегмент. Радим на томе већ дуже време и бавим се тиме из феминистичке сфере. Ова серија, коју ћете моћи да видите до 25. фебруара, је о насиљу над женама уопште и дигиталном насиљу над женама, који је велики проблем последњих година. И раније сам имала радове који су се генерално бавили овом темом, али у овим сликама често можете видети мотиве пиксела, бар-кодова, кју-ар кодова и различитих црних поља који на неки начин цензуришу. Ово је мој начин да се борим са проблемима и нека врста отпора према савременом свету који може да буде јако окрутан. Жмурење на неке проблеме свакако их неће сакрити. Само ако се суочимо са проблемима на корак смо ближе да их решимо – нагласила је за наш лист Нађа Миливојевић.
УЛОГА ПОСМАТРАЧА И ТИШИНА КАО НАЈЈАЧИ КРИК
Према речима Весне Петровић, у оваквим делима посебно је важна улога посматрача. Нарушава комфор онога који гледа, јер, како каже, не нуди естетику и приморава га да преиспита и сопствену улогу – да ли посматра, саучествује или сведочи?
– У том смислу уметност не нуди решење насиља, али га чини видљивијим. Тако и Нађине слике, не приказују чин насиља, већ његове последице – стање тела и психе. Женско тело или тело детета није понуђено као објекат, оно је фрагментисано, повучено у себе, често лишено јасног идентитета. На тај начин сликарство Нађе Миливојевић се може разумети као тихи, али снажан облик отпора и непристајања на такве животне обрасце. И ту тишину можемо схватити и доживети као најјачи крик, који зове у помоћ и упозорава. Нађа, иако по годинама млада, веома зрело сагледава проблем и успешно га претаче у своју уметност – нагласила је Петровић.
Нађа Миливојевић је рођена у Јагодини, завршила је основне и мастер студије на Факултету примењених уметности. Од 2020. године је докторандкиња на истом Факултету, у оквиру студијског програма Примењена уметност и дизајн. Такође, на Факултету примењених уметности је запослена у звању истраживача сарадника на предмету сликарске технике. Иако млада уметница, већ је добитница неколико награда за свој рад.
Н. Р.
