НАТАЛИЈА САЛЕМОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС“ У ЗАБЛАЋУ
ВАЖНО ЈЕ ПРАВИЛНО РАСПОРЕДИТИ ВРЕМЕ ИЗМЕЂУ ШКОЛСКИХ ОБАВЕЗА И СЛОБОДНИХ АКТИВНОСТИ
Настављамо да објављујемо приче о ђацима генерације у претходној школској години. Остало је да представимо још само неколико ученика, а међу њима је и Наталија Салемовић, ђак генерације Основне школе „Владислав Петковић Дис“ у Заблаћу.
Сва стрепња и брига коју је осећала пред оним што је ишчекивала, прича, нестали су са првим данима у Економској школи.
-На крају четвртог разреда прелазак у више разреде ми је деловао страшно, међутим, брзо сам се навикла на све наставнике и разредну. Такође ми је и крај осмог разреда и прелазак у средњу школу стварао трему, али сам се брзо прилагодила. Схватам да је сва брига била непотребна. Упознали смо нове професоре, изучавамо нове предмете и спријатељили смо се у новом одељењу. Другачије је него у основној школи, добили смо стручне предмете, све је ново и занимљиво. Одлучила сам се за смер економски техничар, јер сматрам да отвара многа врата за будућност и пружа добру припрему за факултет, а маркетинг и финансије су ми одувек деловали занимљиво. Након средње школе планирам да упишем Економски факултет.
Наталија је, иначе из Липнице, веома воли свој крај, тренира карате и срећна је што је изабрана за ђака генерације у основној школи коју је похађала у Заблаћу:
-Ово признање заокружује моје досадашње школовање, представља потврду мог досадашњег рада, али истовремено доноси велику одговорност према свему што тек долази. Током основне школе трудила сам се да правилно распоредим време између наставе и слободних активности. Поред успеха у школи, мој фокус ван школе био је спорт. Већ годинама тренирам карате.
Породица и пријатељи су јој највећа подршка и ослонац у свему што ради, али за свој успех захвална је и наставницима:
– Велику захвалност дугујем својим учитељицама Далиборки Ђокић и Биљани Стојанић и разредној Снежани Ћериман, које су поставиле темеље мом будућем школовању, као и свим наставницима, који су увек били ту за нас.
Крај основне школе Наталији је донео помешана осећања.
-Осам година, које су у почетку деловале пуно, прошле су невероватно брзо и још увек се навикавам да је основна школа иза мене. Највише ће ми недостајати догодовштине са малих одмора, екскурзија и заједничких летовања. Један од најлепших тренутака које бих издвојила била је екскурзија у осмом разреду, када смо посетили север наше земље.
Крајем августа Наталија је са другим ђацима из своје школе била у Улцињу и то летовање ће јој, прича, остати заувек у сећању:
– Са нама је била група ученика из Чешке, што ми је било посебно занимљиво. Видети њихову културу, понашање и чути њихов језик било је потпуно ново искуство, не само за мене, већ и за цело моје друштво. Ово путовање има безброј лепих успомена: журба пред сваки оброк да заузмемо баш то место за столом, преговори око тога ко ће први да се истушира, спремање и одлазак на плажу… На креветима на којима смо спавали читали смо потписе наших вршњака неких давних генерација који сада имају своју децу, а тада су имали исте бриге у глави као ми овог лета… Повремено и сада гледам слике и снимке са мора и не могу да поверујем да је то иза нас. Потпуно ми је јасно да постоји могућност да са многим другарима из основне школе изгубим контакт и удаљим се од њих, јер ипак више не проводимо сате и сате заједно у школи, али потрудићу се да се то не догоди.
Г. Д.
Реч одељењског старешине
Наталију никада нисам звала пуним именом, већ увек и само Ната.
Нежна, мирна, тиха и повучена, рекао би свако кад је види на часу. А у ствари Ната је једна врло духовита, дружељубива, комуникативна и забавна особа. Нежна на први поглед, а спортиста у души од своје девете године, и то каратисткиња.
Све ове године никада је у школи нисам видела саму, већ увек и једино у друштву Уне и Андрее. То је био нераздвојни тројац. Да су могле, све три би селе и у исту школску клупу, али није било такве клупе.
Ната је, кажу њени другари, добра другарица и поуздан пријатељ.
Снежана Ћериман, наставница биологије
