Društvo Intervju

НЕНАД ЈОВАНОВИЋ, ЛАУРЕАТ „ДИСОВЕ“ НАГРАДЕ НА 61. ДИСОВОМ ПРОЛЕЋУ

ОДГОВОРНА ИГРАРИЈА СА НЕИЗВЕСНИМ ИСХОДОМ

– Поље које остави музика, запоседне магла –  пише у једном стиху Ненад Јовановић (1973), лауреат овогодишње „Дисове“ награде, која му je уручена на звршној свечаности 61. Дисовог пролећа, 31. маја, у нашем граду.  Београђанин, који од почетка овог века живи и ради у Канади и САД, као професор на државном Универзитету „Рајт“ у Дејтону. Дипломирао је филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности у Београду, магистрирао филмски сценарио на Универзитету „Јорк“ у Торонту,  а завршио је и  докторске студије театрологије на Универзитету у истом граду. Прву књигу песама „Фрезно“ објавио је 1993, уследило их је још 15, а најновији избор из поезије „Меснати цветови“ објавила му је Градска библиотека у Чачку. Аутор је, редитељ и сценариста неколико кратких филмова, добитник значајних песничких награда (Бранкова, Милош Црњански, Бранко Миљковић, Биљана Јовановић). За себе каже да је економски емигрант, и даље преиспитује себе и своју поезију. На „Дисовом пролећу“ није први пут, препознали су га и довели у наш град још 2000. године, на 37. свечаности поезије, а ова награда потврђује да – нису погрешили!     

Судећи по стиховима које смо чули и које пишете, за Вас је све поезија и све може бити поезија.

– О својој поезији бих могао свашта да кажем, сад, пун одговор на то логично питање би био – кад читам моје дело, мој опус, дакле, све моје књиге, рад у стиху, у стиховима, у песмама, видим као истраживачки, као једну одговорну играрију са неизвесним исходом. Када исход постане известан, требало би да буде знак песнику да се упути некуд другде. То је разлог што пишем једном у три, четири године, сад, кад сам у овом животном добу / које називате како?/ Средовечан сам, нема ту шта, о песничкој зрелости нека процењују други. Сматрам да песник не треба да се боји неуспеха, сматрам да треба да настави да покушава и ја, без икаквог оклевања могу да кажем да сам незадовољан одређеним стварима које сам урадио, неким другим јесам. Судови се мењају из године у годину и сматрам да је то примерено. Сазревамо или губимо зрелост, у сваком случају се мењамо. Ја не могу да сумирам своју поезију, не ескивирам овај одговор, просто, то је чињеница. Мислим да је у животу све отоврено и мора остати отворено до краја.

У ЖИВОМ ДИЈАЛОГУ СА ТРАДИЦИЈОМ…

Отклон од традиционалног који мора бити, не модернистички, већ постмодернистички, је нешто о чему се императивно говорило на завршној вечери „Дисовог пролећа“?

 – Али, ја не видим сад себе као неког ко бежи од традиције, напротив. Ја сам у живом дијалогу са традицијом, сматрам да традиционалистичке облике нема смисла опонашати, репродуковати их. Сматрам да поезија која се не би бавила традицијом, критички би била наивачка и нужно епигонска у крајњем исходу. Знате, да нисам свестан постојања точка, вероватно бих настојао да га измислим. Ако знам да точак постоји, онда би требало да га користим за, евентуално, неке друге изуме. То би био неки мој одговор о односу према традицији. Ја сам стално, кад погледате моје књиге, на крају сам побројао десетине и десетине извора које користим и са којима ступам у некакав интертекстуални однос. Не бих могао, заправо, могао бих да пишем као Чика Јова Змај, али просто, будући да ми свет поимамо кроз културу, значи нема непосредности, него друштво, друштвеност, разни културолошки производи, они посредују, и они чине, бар колико ти потоци и цвеће Чика Јове Змаја, и то „Алај је леп овај свет“, толико чини и свест о постојању Чика Јове Змаја, свест о постојању ратова, свест о постојању свега о чему знамо.

ТОМА ЗДРАВКОВИЋ И ВИЛИЈАМ БЛЕЈК

Чини се да се поигравате различитим интертекстуалним пасажима, да спајате немогуће? Кажете „Бог је благ, али не постоји./ Волт Дизни је суров, али га има напретек“,

– Не мислим да песник треба да учини све, али мислим да је занимљиво за поезију да црпи или да се фасцинира, да се бави различитим текстовима, текстовима који нису нужно поетски. Мислим да је потпуно примерено и занимљиво укомбиновати у исти текст референцу на, или парафразе или цитате Томе Здравковића који је фолк певач, и Вилијама Блејка, енглеског песника и сликара (прим. аут. – који је тврдио да комуницира с анђелима). Ето тако, ја се играм, настојим да будем одговоран.

Препознајете у њима неке компарације, вероватно их спајате у неким тачкама?

– Свакако!

ЧЕКАТИ ТРЕНУТАК НОВЕ ИСПУЊЕНОСТИ…

Кад Вам се „јавља“ поезија, кад Вам креће, где је „тачка кључања“?

   – Е, то не знам, када бих знао… Има неке везе са узбуђењем, са посебном врстом узбуђења које произилази из неког нивоа свести повезаног са језичким материјалима. Значи, бића користе увек језик, али има тренутака у животу када је та склоност ка језичкој комуникацији суспендована у корист неких других. Шта ја знам, када смо заљубљени, на пример, није нам баш пуно до неке приче. Када смо повезани са језиком, са тим неисцрпним резервоаром материјала, дође до неког набоја који, мене бар, нагна да седнем за сто. Оно што је опасано, што дође са искуством, људи овладају занатом. Шта то значи, постану кадри, није то грех, сваки песник са искуством може сваког дана да напише пристојну песму. Али, ја мислим да то није добро чинити. Јако волим музику Боба Дилана који каже у оним осамдесетим годинама, да он стално, сад да седне, може да напише пет песама, али неће. Чека један посебан моменат, јер је бесмислено. Ако је 400 песама написао до сада, докле. Значи, он чека те посебне моменте када гледа оно што је до сада учињено и тражи моменат, тражи нешто што још није увршћено у његово животно дело, у његов опус, и што мисли да би га на неки начин употпунило.

Добитник сте бројних награда, па и „Дисове“ за животно дело. Како се осећате у плејади лауреата ове награде који Вам претходе?

– Ово ми је прва награда за животно дело, ми имамо, колико знам, само две. Ружно је поредити, али ово је дуговечнија од друге такве награде која се зове „Десанка Максимовић“. Све је то фантастично, „Дисова“ награда је, нема ту шта, кад погледате имена, човека спопадне страва, кад погледа ко је њу све добио. Па, не знам да ли сам ушао у ту плејаду, а добио награду – јесам.

Чули смо Вашу занимљиву беседу о Дису, ипак нам дајте сублимацију, шта Вам значи Дис уопште, у поезији, независно од ове награде?

– Дис – таленат. Дис је готово синоним… Дис је Богом дан, ја нисам нешто религиозан, просто, Дис је предодређен да буде песник. Ја не могу то за себе да кажем… Да не мислим да не ваља то што радим, не бих то ни нудио јавности, али ја не мислим да је то исто. Има песника који, некако, имају све оне елементе о којима је, рецимо, Аристотел говорио. Он има све: и музику, и смисао, на свим нивоима функционише. Ја немам, рецимо, музику, нема ту тога, има, али минимално, а Дис и такви људи имају све. Ето, то је, просто, таленат.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.