НЕПРОПИСНО ПАРКИРАЊЕ КАО СВАКОДНЕВИЦА
„Може ми се!” – лекција о људскости у саобраћају
Паркирање као режим који искључује возило из саобраћаја и разликује се од привременог заустављањадуже од три минута чест је проблем који Чачане усмери на решавање истог „на своју руку”. На питања: Коме је дата моћ да се неометано паркира према личном прохтеву, где му одговара? Када ће казна за сваког бити равноправна? Да ли град може да обезбеди боље услове за паркирање? Колико је често контролисање и сходно томе кажањавање несавесних? Одговоре на упите треба потражити од надлежних, мада, да ли ћемо остати ускраћени истих?
Јутарњи сати, термин од 7 до 8 часова, најфреквентнији саобраћај улицама до места запослења…сирене, отворени прозори из којих се зачује: „Ко ти је рекао ту да се паркираш?”, „Гледај овога!” и, нажалост, неретко псовке пропраћене зловољним изразом лица. Да ли заиста увек постоји оправдан разлог или само изговор за оног ко се осмели да непрописним паркирањем заустави саобраћај, онемогући кретање мајке са дететом до вртића, ученика до школе, запослених до радног места… Тренуци гнева, незадовољство због оскудних паркинг места, возачи чији легитимитет за несавесно паркирање потиче од статуса у друштву или поседовања скупоцених аутомобила, оштећени тротоари или угрожене пешачке зонесамо су низ кључних критичних тачака које је неопходно решити. Редовна провера одговорних из паркинг сервиса, контроле и посвећеност комуналне полиције, правовремено изрицање законски прописаних казни и буђење свести средствима информисања само су сегменти у решењу колапса који неретко настане у саобраћају управо због паркирања.
Да „лепа реч и гвоздена врата отвара” неопходно је информисати и власнике ресторана, кафића и дискотека, отуда и лепом речју треба назначити да место за паркирање нису тротоари који су уз врата тих објеката. Честе примедбе и незадовољства грађана се плету и око питања: Зашто су повлашћени власници скупоцених аутомобила са ознакама таблица престонице или неког другог града? Откуда право младим возачима којимасу родитељи купили аутомобиле да прописе крше захваљујући некаквом статусу у друштву? И, најзад, кључна питања може поставити и запослени у паркинг сервису: Зашто возач покреће возило за пар стотина метара и заузима обележена паркинг места онима који су километрима удаљени од места на које им је било важно да се паркирају? На упите често се формира одговор који је по форми опет питање: Ко ће одговорити реалном сликом и правим решењем?
Да је отклањање и саме могућности за формирање неког потенцијалног проблема потребно и да је неговање односа према правилима у саобраћају иницијално, треба да буду основни циљеви свих обука возача. Иновирати и приближити возачу правила, оснажити неспретне при паркирању и адекватно их обучити значи укључити почетни фактор који може да утиче у процесу да се предупреди наведена проблематика.
Разрешење сваке деликатне свакодневице у саобраћају огледа се у буђењу свести, у правовременом обучавању нових возача, у неговању културе говора и љубазности која је чест кључ за кључаоницу елиминација потешкоћа не само у режиму саобраћаја и паркирања већ у многобројним сферама живота. Уколико је казна једини метод да се спречи или санкционише несавесни возач и корисник паркинг места које му се прохте, онда је јасна слика да једном граду треба подарити више зелених површина којима ће баријера за паркирање бити засади дрвећа. Претходно условљава подизање како еколошке свести, тако и решавање проблематике паркирања: свакодневицу обојити људскошћу, а НЕ постулатом: „Може ми се!”.
Милица Матовић
