Када је пре десетак година одлучио да се из престонице досели у Гучу, родно место супруге Татјане, Никола Драганић био је, могло би се рећи, потпуни губитник. Фирма у којој је радио пропала је, мајка му се разболела, кућа на Авали је изгорела, заједно са фармом препелица. Гучу су Драганићи, са тек рођеним сином Марком, можда у том тренутку изабрали из нужде, али је Никола сачувао и у свој кофер ставио и невероватну енергију. Подвукао је црту и кренуо даље. Данас, овај тридесетосмогодишњак крчи пут у многим пословима баш из Драгачева, не само за себе, већ и за многе који са њим сарађују. Свему приступа као економиста, признаје, што је и нормално, јер је завршио Економски факултет, али увек у те бројке додаје још нешто, што сваки рачун претвара у нову причу.
Запослен је у архиву Основног суда у Чачку, али у својој радној биографији тешко да би могао да се одлучи шта је на првом месту. Гаји препелице и сомборску капорку, аутохтону расу кокошке, прави инкубаторе, узгаја малине које прерађује у сокове, џемове, ликер, а његов изум је и грејач који се користи у медицинске сврхе… У скоро све ове послове уводио га је случај, једноставно су се слагале коцкице, али је, прича, још деведесетих година направио прве бизнис планове, од којих је неке претичио у стварност.
– Мене и брата одгајали су највише баба и деда. Одрасли смо у Улици браће Јерковић на Вождовцу, тако да смо, поред редовне, завршавали и уличну школу – почиње своју причу Никола, присећајући се опасних деведесетих година. Њих двојица изабрали су спорт, карате, фудбал, атлетику… Прве паре зарадио је, прича, на грађевини. Ипак, још тада је схватио да је будућност производња хране, па су међу пословним плановима, које је тих давних година урадио, били и тов пилића, узгој јапанских препелица… Али, увек је, као у шаху, у глави смишљао бар још један потез унапред.
– Данас знам да је будућност производња здраве и квалитетне хране, за коју увек има купаца. Када сам све ставио на кантар, одлучио сам се за препелице, јер за покретање тог посла није ми требало много новца. Имао сам 20 година и нисам постављао себи сувишна питања. Можда сам ишао и „главом кроз зид“, али се, заиста, нисам плашио, веровао сам у свој циљ. Знао сам да, ако имам квалитет и ако сам упоран, купац ће се наћи. И то се све показало као тачно – каже Никола.
А није било баш све једноставно, објашњава, јер средина попут Гуче није лака за некога ко дође са стране… Било је и подсмеха његовом бизнису са препелицама, али се он није много обазирао. Почео је сам да прави инкубаторе, кавезе, амбалажу… А сав новац од препелица, одлучио је да улаже у нове послове. Без кредита, позајмица, са редовним годишњим одморима са породицом. Од своје „златне коке“, како назива препелице, искористио је све (осим перја, за сада). Продаје јаја за конзум и за инкубаторе, пилиће и одрасле препелице, месо је почео да дими и нуди ресторанима. Ђубриво је, као компензацију, давао цвећарима, малинарима…
Тако је пре три године дошао до првих садница малине и на породичном имању супруге подигао засад. И малину на 40 ари ради без хемије, јер је поборник органске производње. Због ниске откупне цене одмах је одлучио да малину прерађује у сирупе, ликер, џем, а све по рецептима своје баке Раде, од које је много тога научио. Од ове године закупили су и део хладњаче, како би се што боље организовали. За послове око кувања и спремања џемова и сокова ангажовао је неколико породица у Драгачеву. Ништа не продаје трговинама, али и за ове производе има много задовољних купаца. Већ размишља да почне да прави и сок од вишње…
В. Тртовић
Цео текст прочитајте у штампаном издању “Чачанског гласа“
